Висконсинска варичела

Ближи се прва годишњица избора на којима је Српска напредна странка освојила готово апсолутну власт. Ти мартовски избори у Србији из 2014. по нечему су подсећали на прве вишестраначке изборе у Босни и Херцеговини, оне из новембра 1990. Наиме, као што у то време нико у Сарајеву није познавао никога ко би јавно рекао да планира да гласа за СДА, СДС или ХДЗ, тако и уочи прошлогодишњих избора у Србији, ако би се судило по доминантном стању духа у „кругу двојке”, није било шансе да победи СНС. У изборној ноћи, разочарење великог дела јавности – оног елитног за ког Вучић и ових дана рече да му недостаје његова подршка – готово да се могло ножем резати.

Као у оној чувеној анегдоти о Вуку Драшковићу и сељаку који говори све најгоре о Милошевићу, а на Драшковићево питање: зашто не гласаш за мене, одговара да ће за њега гласати кад он буде на власти, тајна Вучићевог апсолутног тријумфа била је у свести да је он и док је формално био тек први потпредседник владе заправо био кључни човек власти који држи све конце у својим рукама. Интензитет разочарења дела елите последица је исте чињенице. Реч је о оној елити која је кумовала Николићевој победи на председничким изборима 2012. године, а самим тим и новој владајућој коалицији СПС–СНС, а која се у међувремену разочарала.

Колоквијално говорећи, милионска маса губитника транзиције Вучићу је опростила одрицање од Косова, пошто је заузврат добила хапшење Мишковића, док је урбана елита од максимално хиљаду, две јавних или полујавних личности прекасно схватила да им Вучићево прихватање изворно њихове идеје спољне политике (вежи коња где ти Берлин каже) није довољно драгоцено да би оправдало његову ауторитарност на унутрашњем плану.

У том смислу је индикативна разлика у критици Вучића с позиција деснице и с позиција левице. У првом случају, та је критика по правилу аргументованија. Уосталом, с тезом да је дијалог Београд–Приштина на фону „нормализације” понајвише узнапредовао у последње две године слажу се сви, и у Србији и у иностранству, и они који у томе виде нешто позитивно и они који у томе виде нешто негативно. Они којима је кључни аргумент против Вучића тај да се он зарад магловитог обећања европске перспективе фактички одриче Косова, бране тезу, наиме, која је прилично очигледна. Критика ауторитарних тенденција ту дође тек као згодан зачин. Они други пак, којима је Вучић украо спољнополитички програм и спроводи га ефикасније од њих самих, наступају са позиција хиперемотивности и лажног морала. Понеки од њих су искрени и евентуално може да им се замери једино политичка наивност, међутим, велики део тобоже принципијелне леве опозиције, нарочито оне назови интелектуалне, наступа искључиво из позиције – где сам ја у тој причи.

Има у Хелеровом роману „Квака 22” онај диван моменат, кад војни свештеник коме је досадио посао у чети први пут у животу изрекне лаж. Он се појави у пољској болници и пожали се лекарима како болује од висконсинске варичеле. Иако таква болест не постоји, лекари му поверују, а свештеник је изван себе од среће. Дотад никад није лагао, јер је сматрао да је лаж грех, а сада га ни савест не гризе и он размишља овако: „Сви знамо да је грех зло, а да из зла не може произићи ништа добро. Али, он се добро осећао, скроз се чудесно осећао... То готово уопште није био неки трик, схватио је, обрнути порок у врлину, клевету у истину, импотенцију у апстиненцију, ароганцију у понизност, пљачку у доброчинство, крађу у част, богохуљење у мудрост, окрутност у патриотизам и садизам у правду. Свако то може, за то не треба нимало памети. Довољно је – немати карактера.”

Велики део скупине најгласнијих Вучићевих критичара болује заправо од висконсинске варичеле, односно, од недостатка карактера. Тако је у време кад је смењена с позиције у Културном центру Београда, Миа Давид бомбастично грмела против режима. Откад је постављена за кустоса Националне поставке Републике Србије на овогодишњем Прашком квадријеналеу, грмљавина је нагло престала. Популарно је, такође, пљувати по Ивану Тасовцу, проглашавати „колаборационистима” људе које су ове власти поставиле на дужности руководилаца важних државних културних институција. Кад се, међутим, на такво место намери неко из „наше екипице” (као Светозар Цветковић у Народно позориште), то је одједном супер и кул. Пошто је у својој партији ионако суочен с драматичним мањком квалитетног кадра из сфере културе, пред Вучићем је заправо релативно једноставан начин да барем део „леве елите” преведе, макар прећутно, на своју страну. Па ако је Ивица Дачић за Весну Пешић био Черчил или Де Гол, наћи ће се у тој екипици и каква добра душа да Вучића, ако ништа, прогласи Аденауером.

Новинар и писац