Viskonsinska varičela

Bliži se prva godišnjica izbora na kojima je Srpska napredna stranka osvojila gotovo apsolutnu vlast. Ti martovski izbori u Srbiji iz 2014. po nečemu su podsećali na prve višestranačke izbore u Bosni i Hercegovini, one iz novembra 1990. Naime, kao što u to vreme niko u Sarajevu nije poznavao nikoga ko bi javno rekao da planira da glasa za SDA, SDS ili HDZ, tako i uoči prošlogodišnjih izbora u Srbiji, ako bi se sudilo po dominantnom stanju duha u „krugu dvojke”, nije bilo šanse da pobedi SNS. U izbornoj noći, razočarenje velikog dela javnosti – onog elitnog za kog Vučić i ovih dana reče da mu nedostaje njegova podrška – gotovo da se moglo nožem rezati.

Kao u onoj čuvenoj anegdoti o Vuku Draškoviću i seljaku koji govori sve najgore o Miloševiću, a na Draškovićevo pitanje: zašto ne glasaš za mene, odgovara da će za njega glasati kad on bude na vlasti, tajna Vučićevog apsolutnog trijumfa bila je u svesti da je on i dok je formalno bio tek prvi potpredsednik vlade zapravo bio ključni čovek vlasti koji drži sve konce u svojim rukama. Intenzitet razočarenja dela elite posledica je iste činjenice. Reč je o onoj eliti koja je kumovala Nikolićevoj pobedi na predsedničkim izborima 2012. godine, a samim tim i novoj vladajućoj koaliciji SPS–SNS, a koja se u međuvremenu razočarala.

Kolokvijalno govoreći, milionska masa gubitnika tranzicije Vučiću je oprostila odricanje od Kosova, pošto je zauzvrat dobila hapšenje Miškovića, dok je urbana elita od maksimalno hiljadu, dve javnih ili polujavnih ličnosti prekasno shvatila da im Vučićevo prihvatanje izvorno njihove ideje spoljne politike (veži konja gde ti Berlin kaže) nije dovoljno dragoceno da bi opravdalo njegovu autoritarnost na unutrašnjem planu.

U tom smislu je indikativna razlika u kritici Vučića s pozicija desnice i s pozicija levice. U prvom slučaju, ta je kritika po pravilu argumentovanija. Uostalom, s tezom da je dijalog Beograd–Priština na fonu „normalizacije” ponajviše uznapredovao u poslednje dve godine slažu se svi, i u Srbiji i u inostranstvu, i oni koji u tome vide nešto pozitivno i oni koji u tome vide nešto negativno. Oni kojima je ključni argument protiv Vučića taj da se on zarad maglovitog obećanja evropske perspektive faktički odriče Kosova, brane tezu, naime, koja je prilično očigledna. Kritika autoritarnih tendencija tu dođe tek kao zgodan začin. Oni drugi pak, kojima je Vučić ukrao spoljnopolitički program i sprovodi ga efikasnije od njih samih, nastupaju sa pozicija hiperemotivnosti i lažnog morala. Poneki od njih su iskreni i eventualno može da im se zameri jedino politička naivnost, međutim, veliki deo tobože principijelne leve opozicije, naročito one nazovi intelektualne, nastupa isključivo iz pozicije – gde sam ja u toj priči.

Ima u Helerovom romanu „Kvaka 22” onaj divan momenat, kad vojni sveštenik kome je dosadio posao u četi prvi put u životu izrekne laž. On se pojavi u poljskoj bolnici i požali se lekarima kako boluje od viskonsinske varičele. Iako takva bolest ne postoji, lekari mu poveruju, a sveštenik je izvan sebe od sreće. Dotad nikad nije lagao, jer je smatrao da je laž greh, a sada ga ni savest ne grize i on razmišlja ovako: „Svi znamo da je greh zlo, a da iz zla ne može proizići ništa dobro. Ali, on se dobro osećao, skroz se čudesno osećao... To gotovo uopšte nije bio neki trik, shvatio je, obrnuti porok u vrlinu, klevetu u istinu, impotenciju u apstinenciju, aroganciju u poniznost, pljačku u dobročinstvo, krađu u čast, bogohuljenje u mudrost, okrutnost u patriotizam i sadizam u pravdu. Svako to može, za to ne treba nimalo pameti. Dovoljno je – nemati karaktera.”

Veliki deo skupine najglasnijih Vučićevih kritičara boluje zapravo od viskonsinske varičele, odnosno, od nedostatka karaktera. Tako je u vreme kad je smenjena s pozicije u Kulturnom centru Beograda, Mia David bombastično grmela protiv režima. Otkad je postavljena za kustosa Nacionalne postavke Republike Srbije na ovogodišnjem Praškom kvadrijenaleu, grmljavina je naglo prestala. Popularno je, takođe, pljuvati po Ivanu Tasovcu, proglašavati „kolaboracionistima” ljude koje su ove vlasti postavile na dužnosti rukovodilaca važnih državnih kulturnih institucija. Kad se, međutim, na takvo mesto nameri neko iz „naše ekipice” (kao Svetozar Cvetković u Narodno pozorište), to je odjednom super i kul. Pošto je u svojoj partiji ionako suočen s dramatičnim manjkom kvalitetnog kadra iz sfere kulture, pred Vučićem je zapravo relativno jednostavan način da barem deo „leve elite” prevede, makar prećutno, na svoju stranu. Pa ako je Ivica Dačić za Vesnu Pešić bio Čerčil ili De Gol, naći će se u toj ekipici i kakva dobra duša da Vučića, ako ništa, proglasi Adenauerom.

Novinar i pisac