Мале позоришне тајне мојих родитеља

Комад са глумом, певањем и плесом „Мале тајне”, аутора и редитеља Горана Марковића, биће премијерно изведен у недељу, 29. марта као прва овогодишња премијера у земунском „Мадленијануму”. Ово је уједно први музички комад који, на оригиналну музику Зорана Симјановића режира искусни Марковић. Сценографију потписује Небојша Брадић, костиме Драгана Огњеновић, а кореографију Мирко Кнежевић.

У глумачкој екипи су: Предраг Ејдус, Маринко Маџгаљ, Срђан Тимаров, Петар Бенчина, Раде Ћосић, Андријана Оливерић, Бранислава Подрумац, Миодраг Радоњић, Милош Анђелковић, Тихомир Станић и Андрија Кузмановић. Живу музику на сцени изводи „Хот клуб Белгрејд”.

„Мале тајне” је интимно дело о глумачким почецима ваших родитеља, односно, о позоришној дружини која је била покретачка снага БДП-а. Како је и зашто настао комад „Мале тајне”?

Кратки роман, у ствари хроника о једној позоришној трупи, настала је пре одласка једне генерације глумаца која је дигла Београдско драмско, у његовим славним данима педесетих и шездесетих година прошлог века. Када сам схватио да ће са њима у гроб отићи ово узбудљиво сведочанство, решио сам да то запишем. У почетку је то био списак догађаја, личности и околности, али сам временом улетео у литерарну замку, па је на крају од свега испао кратки роман, са приличним бројем измишљотина и промењеним именима актера. Касније сам дошао на сасвим различиту замисао: да од тога направим комад са певањем.

Први пут радите музички комад који почива на истинитим збивањима, али је и зачињен са мноштвом измишљених догађаја. Из ког угла ћемо пратити ову причу о глумцима?

Мене у овом комаду интересује феномен позоришта. Како се рађа, на који начин достиже врхунац, зашто умире. То је алхемијски процес и нико не може са сигурношћу описати како до њега долази и шта се све ту догађа. Али ова хроника може макар да попише све оно што у овом чудном зачудном лонцу крчка. Оно чиме се, такође, баве „Мале тајне” јесте судбина глумца. Пратим десетак ликова, њихове успоне и падове, блиставе тренутке, али и часове очајања. Ту су и шлагери из четрдесетих и педесетих година, које смо покушали да изнова напишемо.

Комад почиње хиром милионера – мецене Петра Радовановића из 1939. године, који је хтео да направи ново позориште... Шта се у позориштима променило од тог времена до данас?

Нема више мецена, људи који воле позориште и спремни су да део свог иметка уложе у једну такву институцију. Она им, дакако, не може донети било какву материјалну корист, то су бачене паре, али доноси много више: њихови испразни животи добијају смисао. Иако немају било каквог уметничког дара, мецене постају део уметничког стварања, део цивилизације.

Како би актери ваше приче гледали на данашње прилике у уметности, односно, на културни тренутак у Србији?

Околности су, дакако, сасвим различите, времена друга. Али, с обзиром да је за позориште потребно јако мало, понекад, као у „Малим тајнама”, једна креда која подели сликарски атеље Миће Поповића на сцену и гледалиште, оно ће преживети све, па и ово доба. Уосталом, то је најстарија, вечна уметност. Понајвише због своје скромности, једноставности, елементарности.

У кући ваших родитеља Оливере и Радета Марковића окупљали су се људи који су знали да „оговарају” Титов режим. Кога би, зашто и шта данас оговарали?

Мислим да данас у свим кућама људи оговарају сваки режим, посебно овај последњи. За то више није потребна нарочита храброст. У оно време је било довољно да уместо друг Тито употребите реч Броз, па да свима буде јасно какав вам је поглед на политику.

Прича о глумцима је и прича о друштву њиховог доба и ономе што се дешава у њему. По чему памтите то време?

Највише по стварима којих није било, а без којих је незамислив данашњи живот. Не само да није било рачунара и дигиталне технологије, већ ни телевизије, пластичне масе. Све је било много спорије, али су ствари и догађаји имали много већи значај. Купити нови капут представљао је важан датум који ће се поновити ко зна када. Видети позоришну представу за коју се говорка да ће бити забрањена било је питање престижа. И тако даље…

Кажете да без бола нема смеха, ни забаве. Шта вас данас боли, односно, чему се смејете?

Покушавам да се шалим на сопствени рачун. То је ђаволски тешко, али неопходно. Ако се већ подсмеваш, мораш имати снаге да то чиниш и себи. Или све постаје најобичнији цинизам и престаје да буде нарочито духовито.

Потребно је, тврдите, да имамо мислеће људе који имају ставове. Ко данас, конкретно, има свој став у Србији? Остајете ли и даље при тврдњи да: морал није модни крик за једну сезону?

Ја не кажем да људи морају тврдоглаво гурати своје виђење света без обзира на то шта се догађа, шта су у међувремену сазнали. Мишљења се могу мењати, али основне ствари, животни принципи, морални кредо, они морају остати нетакнути. Погледајте, уосталом, шта се догађа са овим моралним креатурама које покушавају (и успевају) да се угурају под окриље нове власти. Да се домогну неког послића, неке функције, овог или оног положаја. Не само да ће се тиме уништити друштво, него и ће и они кад тад схватити како су ништарије. Биће касно и за нас и за њих…

Уметник не може да режира ако није видео сирови, огољени живот. Какво је ваше искуство, који тренуци су вам били најкарактеристичнији у том смислу?

Морам рећи да сам прилично осетљив, гадљив и слично. Тешко подносим драстичне призоре. Али када сам иза камере, ствар се мења. У једном филму сам провео два дана у кланици и снимао клања говеда и свиња. Издржао сам релативно добро, само једном ми је позлило, али сам после, у монтажи те сцене бацио!

Завршили сте и сценарио за филм „Хотел Сен Жорж” у чијем средишту је сукоб два концепта: Александра Карађорђевића који је имао визију уласка у Европу и Драгутина Димитријевића Аписа који је заступао националну, помало ригиднију, антиевропску тезу. Зашто овај и овакав сценарио? Чију бисте страну ви одабрали, некад и сад?

Није посао уметника да бира стране. Наше је да ствари осликамо, онако како их видимо, и препустимо гледаоцу, без много сугестија, да заузме свој став. Одвратни су ми пропагандни филмови. Чак и они мојих омиљених редитеља Стивена Спилберга, Ридли Скота и Клинта Иствуда. Много више ценим мање уносан, али поштени рад, на пример, Гас ван Санта. Уосталом, историјска истина није једна. Свако од нас је има у себи.