Male pozorišne tajne mojih roditelja

Komad sa glumom, pevanjem i plesom „Male tajne”, autora i reditelja Gorana Markovića, biće premijerno izveden u nedelju, 29. marta kao prva ovogodišnja premijera u zemunskom „Madlenijanumu”. Ovo je ujedno prvi muzički komad koji, na originalnu muziku Zorana Simjanovića režira iskusni Marković. Scenografiju potpisuje Nebojša Bradić, kostime Dragana Ognjenović, a koreografiju Mirko Knežević.

U glumačkoj ekipi su: Predrag Ejdus, Marinko Madžgalj, Srđan Timarov, Petar Benčina, Rade Ćosić, Andrijana Oliverić, Branislava Podrumac, Miodrag Radonjić, Miloš Anđelković, Tihomir Stanić i Andrija Kuzmanović. Živu muziku na sceni izvodi „Hot klub Belgrejd”.

„Male tajne” je intimno delo o glumačkim počecima vaših roditelja, odnosno, o pozorišnoj družini koja je bila pokretačka snaga BDP-a. Kako je i zašto nastao komad „Male tajne”?

Kratki roman, u stvari hronika o jednoj pozorišnoj trupi, nastala je pre odlaska jedne generacije glumaca koja je digla Beogradsko dramsko, u njegovim slavnim danima pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Kada sam shvatio da će sa njima u grob otići ovo uzbudljivo svedočanstvo, rešio sam da to zapišem. U početku je to bio spisak događaja, ličnosti i okolnosti, ali sam vremenom uleteo u literarnu zamku, pa je na kraju od svega ispao kratki roman, sa priličnim brojem izmišljotina i promenjenim imenima aktera. Kasnije sam došao na sasvim različitu zamisao: da od toga napravim komad sa pevanjem.

Prvi put radite muzički komad koji počiva na istinitim zbivanjima, ali je i začinjen sa mnoštvom izmišljenih događaja. Iz kog ugla ćemo pratiti ovu priču o glumcima?

Mene u ovom komadu interesuje fenomen pozorišta. Kako se rađa, na koji način dostiže vrhunac, zašto umire. To je alhemijski proces i niko ne može sa sigurnošću opisati kako do njega dolazi i šta se sve tu događa. Ali ova hronika može makar da popiše sve ono što u ovom čudnom začudnom loncu krčka. Ono čime se, takođe, bave „Male tajne” jeste sudbina glumca. Pratim desetak likova, njihove uspone i padove, blistave trenutke, ali i časove očajanja. Tu su i šlageri iz četrdesetih i pedesetih godina, koje smo pokušali da iznova napišemo.

Komad počinje hirom milionera – mecene Petra Radovanovića iz 1939. godine, koji je hteo da napravi novo pozorište... Šta se u pozorištima promenilo od tog vremena do danas?

Nema više mecena, ljudi koji vole pozorište i spremni su da deo svog imetka ulože u jednu takvu instituciju. Ona im, dakako, ne može doneti bilo kakvu materijalnu korist, to su bačene pare, ali donosi mnogo više: njihovi isprazni životi dobijaju smisao. Iako nemaju bilo kakvog umetničkog dara, mecene postaju deo umetničkog stvaranja, deo civilizacije.

Kako bi akteri vaše priče gledali na današnje prilike u umetnosti, odnosno, na kulturni trenutak u Srbiji?

Okolnosti su, dakako, sasvim različite, vremena druga. Ali, s obzirom da je za pozorište potrebno jako malo, ponekad, kao u „Malim tajnama”, jedna kreda koja podeli slikarski atelje Miće Popovića na scenu i gledalište, ono će preživeti sve, pa i ovo doba. Uostalom, to je najstarija, večna umetnost. Ponajviše zbog svoje skromnosti, jednostavnosti, elementarnosti.

U kući vaših roditelja Olivere i Radeta Markovića okupljali su se ljudi koji su znali da „ogovaraju” Titov režim. Koga bi, zašto i šta danas ogovarali?

Mislim da danas u svim kućama ljudi ogovaraju svaki režim, posebno ovaj poslednji. Za to više nije potrebna naročita hrabrost. U ono vreme je bilo dovoljno da umesto drug Tito upotrebite reč Broz, pa da svima bude jasno kakav vam je pogled na politiku.

Priča o glumcima je i priča o društvu njihovog doba i onome što se dešava u njemu. Po čemu pamtite to vreme?

Najviše po stvarima kojih nije bilo, a bez kojih je nezamisliv današnji život. Ne samo da nije bilo računara i digitalne tehnologije, već ni televizije, plastične mase. Sve je bilo mnogo sporije, ali su stvari i događaji imali mnogo veći značaj. Kupiti novi kaput predstavljao je važan datum koji će se ponoviti ko zna kada. Videti pozorišnu predstavu za koju se govorka da će biti zabranjena bilo je pitanje prestiža. I tako dalje…

Kažete da bez bola nema smeha, ni zabave. Šta vas danas boli, odnosno, čemu se smejete?

Pokušavam da se šalim na sopstveni račun. To je đavolski teško, ali neophodno. Ako se već podsmevaš, moraš imati snage da to činiš i sebi. Ili sve postaje najobičniji cinizam i prestaje da bude naročito duhovito.

Potrebno je, tvrdite, da imamo misleće ljude koji imaju stavove. Ko danas, konkretno, ima svoj stav u Srbiji? Ostajete li i dalje pri tvrdnji da: moral nije modni krik za jednu sezonu?

Ja ne kažem da ljudi moraju tvrdoglavo gurati svoje viđenje sveta bez obzira na to šta se događa, šta su u međuvremenu saznali. Mišljenja se mogu menjati, ali osnovne stvari, životni principi, moralni kredo, oni moraju ostati netaknuti. Pogledajte, uostalom, šta se događa sa ovim moralnim kreaturama koje pokušavaju (i uspevaju) da se uguraju pod okrilje nove vlasti. Da se domognu nekog poslića, neke funkcije, ovog ili onog položaja. Ne samo da će se time uništiti društvo, nego i će i oni kad tad shvatiti kako su ništarije. Biće kasno i za nas i za njih…

Umetnik ne može da režira ako nije video sirovi, ogoljeni život. Kakvo je vaše iskustvo, koji trenuci su vam bili najkarakterističniji u tom smislu?

Moram reći da sam prilično osetljiv, gadljiv i slično. Teško podnosim drastične prizore. Ali kada sam iza kamere, stvar se menja. U jednom filmu sam proveo dva dana u klanici i snimao klanja goveda i svinja. Izdržao sam relativno dobro, samo jednom mi je pozlilo, ali sam posle, u montaži te scene bacio!

Završili ste i scenario za film „Hotel Sen Žorž” u čijem središtu je sukob dva koncepta: Aleksandra Karađorđevića koji je imao viziju ulaska u Evropu i Dragutina Dimitrijevića Apisa koji je zastupao nacionalnu, pomalo rigidniju, antievropsku tezu. Zašto ovaj i ovakav scenario? Čiju biste stranu vi odabrali, nekad i sad?

Nije posao umetnika da bira strane. Naše je da stvari oslikamo, onako kako ih vidimo, i prepustimo gledaocu, bez mnogo sugestija, da zauzme svoj stav. Odvratni su mi propagandni filmovi. Čak i oni mojih omiljenih reditelja Stivena Spilberga, Ridli Skota i Klinta Istvuda. Mnogo više cenim manje unosan, ali pošteni rad, na primer, Gas van Santa. Uostalom, istorijska istina nije jedna. Svako od nas je ima u sebi.