Докле је стигла „путинизација Орбана”

Када је Орбан по преузимању свог другог премијерског мандата 2010. године (био је премијер и од 1998. до 2002)одлучио да се супротстави одлукама Међународног монетарног фонда (ММФ) и прекине преговоре, многи су сматрали да је он сам карактеризацијом овог потеза као „почетком борбе за слободу” предимензионирао своју улогу. Коју годину после тога, Европска унија је приморана да се Орбаном бави као озбиљним проблемом, пратећи сваки његов потез и водећи рачуна да му се одговори барем истом мером. Западна штампа је у рату који води за своје владе већ одавно скинула рукавице, па препоручују да би Орбану већ једном требало издати команду да се врати „на место”, да мере које се предузимају против њега морају да буду много оштрије јер се „увлачи Путину док траје рат у Украјини”...

Сваки члан Европске комисије добио је барем по једну седу влас сваки пут када би Орбан рекао да је нешто што долази из ЕУ претња суверенитету Мађарске. Почевши од те давне реченице пре пет година да Унија Будимпешти не може да забрани да доноси суверене одлуке по питању приватних пензионих фондова и централне банке, преко јасне поруке да мађарска влада више неће да толерише да јој страни улагачи говоре шта треба да ради у својој земљи, па до директног противљења сторнирању националног законодавства на рачун арбитраже која би штитила интересе трансатлантских великих корпорација на будућем америчкоевропском тржишту.

Европска унија се нарочито ускомешала када је Орбан донео мере за санацију националне економије и мантру ММФ-а о „мерама штедње” и „стезању каиша” прогласио омчом око мађарског врата. Подршку народа, какву има ретко који лидер у земљама чланицама ЕУ, стекао је када је укидањем валутне клаузуле народу с врата скинуо банке чији су профити расли док је Мађарска клизила ка ивици колапса. Да је могуће опстати упркос притиску из Берлина и Брисела, Орбан је показао својим изјавама када се Мађарска сагласила с увођењем санкција Русији, не остављајући места сумњи да је та одлука само формална и да му политика кажњавања Русије није прирасла срцу. Јавно се жалио да санкције штете не само привреди Мађарске него и целој ЕУ а да при томе уопште не делују.

За све оне који не верују да „мале” државе могу да воде сопствену политику, Орбан је одржао лекцију из патриотизма. Овај став, наравно, не допада се званичном Бриселу, одакле стижу тврдње да мађарски премијер „доводи у питање доминантне вредности запада”, да је утрчао у наручје „човека с леденоплавим очима” и да жели да игра с ауторитативним режимима Русије, Кине, Азербејџана, Туркменистана и Казахстана, с којима интензивира привредну сарадњу. За сада број демонстраната на пештанским улицама показује да Мађари нису против Орбана, ни упола као што је ЕУ.

Када је 2013. године с двотрећинском већином свог Фидеса поново формирао владу, Орбан је само наставио већ започети властити концепт. То се наравно није свиђало Немачкој, па је канцеларка Ангела Меркел, као главни мађарски привредни а донедавно и политички партнер, прошле године игнорисала Орбанов позив на прославу 25. годишњице пада „гвоздене завесе”. Ове године, када је председник Русије Владимир Путин сматрао да је политички паметно да дође „Орбану на ноге”, Меркелова је схватила да су ствари отишле предалеко, па је почетком фебруара, уочи Путиновог доласка, у петосатној посети сама хтела да процени докле је стигла „путинизација Орбана” и да ли он може да се држи под контролом.

У том тренутку споразум Мађарске с Русијом о проширењу нуклеарне електране „Пакс” (вредан 10 милијарди евра руског кредита Мађарској) већ је био на разматрању у Бриселу. Проблем је настао због енергетске зависности, као што је било и с „Јужним током”. Наиме, један од три споразума која су прошле године потписали Путин и Орбан, на чије је неке одредбе мађарски парламент ставио печат тајности на рок од 30 година, подразумева да се реактори снабдевају руским енергентима.

Судећи по реакцијама портпарола владе у петак, Мађарска није очекивала тако брзо одлуку, односно нису баш мислили да ће вето Европске комисије на део овог споразума бити обелодањен управо на дан продужетка санкција Русији. Иако је прво категорички демантовала вест о којој су без икакве одлуке из надлежних институција известили лондонски „Фајненшел тајмс” а потом и амерички Ројтерс, Будимпешта се убрзо консолидовала.

Званичник мађарске владе је рекао да је проблем решив, да се већ преговара с Комисијом и да је могуће расписати тендер за испоручиоца енергената за мађарске нуклеарне реакторе. Прецизно је наведено да је Европска комисија била упозната с потписивањем уговора с Русијом, да је он једино и могућ само уколико не нарушава одредбе споразум Мађарске и ЕУ, односно правила Евроатома и да нико из Брисела до сада није имао примедбе. Пошто се мишљење у Бриселу променило, Мађарска ће бити спремна да размотри и друге понуде. Па ко мисли да енергената има и може да их испоручи, нека се јави.