Ко ће наследити Бан Ки Муна

Иако ће на­ред­ни ге­не­рал­ни се­кре­тар Ује­ди­ње­них на­ци­ја би­ти би­ран тек сле­де­ће го­ди­не, у ме­ђу­на­род­ној јав­но­сти уве­ли­ко је кре­ну­ло ме­диј­ско над­ме­та­ње. Прем­да ни­је до­не­се­на од­лу­ка да ће ко­реј­ског ди­пло­ма­ту Бан Ки Му­на на­сле­ди­ти кан­ди­дат из гру­пе ис­точ­но­е­вроп­ских зе­ма­ља, у ме­ди­ји­ма већ не мањ­ка по­тен­ци­јал­них кан­ди­да­та из овог ре­ги­о­на. Осим то­га, по­ми­ње се и да би пр­ви пут у 70 го­ди­на по­сто­ја­ња свет­ске ор­га­ни­за­ци­је тре­ба­ло да на ње­но че­ло до­ђе же­на по­сле осам му­шка­ра­ца ко­ји су оба­вља­ли ту функ­ци­ју. Пи­та­ње же­не на че­лу УН по­кре­ну­то је и на јед­ном при­ват­ном рад­ном руч­ку пред­став­ни­ка пет стал­них чла­ни­ца Са­ве­та без­бед­но­сти УН, ко­је мо­гу ве­том да бло­ки­ра­ју сва­ког кан­ди­да­та.

Аме­рич­ка аген­ци­ја АП из­ве­сти­ла је да је је­дан европ­ски ам­ба­са­дор при УН ре­као да Бан Ки Му­на тре­ба да на­сле­ди „му­шка­рац од зна­ча­ја и с ве­ли­ким ве­шти­на­ма”, до­дав­ши по­том „или же­на”. Бив­ши по­моћ­ник ге­не­рал­ног се­кре­та­ра УН Ра­меш Та­ку­ра у аутор­ском тек­сту ис­ти­че пак да би „кри­тич­ни за­да­так” у 2015. тре­ба­ло да бу­де ре­фор­ма ме­то­де из­бо­ра ге­не­рал­ног се­кре­та­ра УН, као и ро­ко­ви и усло­ви ње­го­вог ман­да­та.

                                                                   *    *    *    *

Ман­дат Бан Ки Му­на на ме­сту ге­не­рал­ног се­кре­та­ра Ује­ди­ње­них на­ци­ја ис­ти­че 31. де­цем­бра 2016, а ве­ли­ки број ис­ку­сних по­сма­тра­ча је при­ли­ком ње­го­вог из­бо­ра 2006. из­нео де­лом не­тр­пе­љив став о то­ме да се ма­ло мо­же оче­ки­ва­ти од свет­ске ор­га­ни­за­ци­је (за ње­го­вог ман­да­та). Ме­ђу­тим, укљу­чу­ју­ћи ин­сти­ту­ци­о­нал­на огра­ни­че­ња, у су­шти­ни ње­гов учи­нак и ни­је та­ко лош: пре­у­зео је ини­ци­ја­ти­ву о пи­та­њи­ма као што су кли­мат­ске про­ме­не, по­ли­ти­ка „од­го­вор­ност да се за­шти­ти” и раз­вој аген­де ко­ја ће про­ис­те­ћи из Ми­ле­ни­јум­ских ци­ље­ва раз­во­ја ко­ји ис­ти­чу ове го­ди­не.

Ге­не­рал­ни се­кре­тар мо­ра да има ин­те­гри­тет, не­за­ви­сност, али и спо­соб­ност и во­љу да по­ста­ви ко­лек­тив­ни ин­те­рес УН из­над по­је­ди­нач­них ин­те­ре­са зе­ма­ља чла­ни­ца; да по­ка­же спо­соб­ност упра­вља­ња и ди­пло­мат­ску ве­шти­ну док под­но­си из­ве­штај свет­ској јав­но­сти; да зна ка­да да пре­у­зме ини­ци­ја­ти­ву ка­ко би на­те­рао на ре­ша­ва­ње од­ре­ђе­ног пи­та­ња, али и ка­да је по­жељ­но да се по­ву­че; да зна ка­да је нео­п­ход­но би­ти хра­бар а ка­да је пре­по­руч­љи­во би­ти дис­кре­тан, као и да зна ка­да при­вр­же­ност ци­ље­ви­ма УН мо­ра би­ти ускла­ђе­на са осе­ћа­јем за ме­ру и ху­мор. Он мо­ра да има ве­ли­ке зах­те­ве и оче­ки­ва­ња од ор­га­ни­за­ци­је, чак и пре­ко ње­них мо­гућ­но­сти.

Ка­би­нет ге­не­рал­ног се­кре­та­ра је ме­ша­ви­на по­ли­тич­ке, ди­пло­мат­ске и ме­ђу­на­род­не ци­вил­не слу­жбе. Глас је свет­ске са­ве­сти и пер­со­ни­фи­ка­ци­ја ме­ђу­на­род­ног ин­те­ре­са, са ка­па­ци­те­том да ути­че на до­га­ђа­је, али не и да их кон­тро­ли­ше. Ге­не­рал­ни се­кре­тар мо­ра има­ти по­др­шку свих вла­да, али им ни­шта не ду­гу­је. Мо­ра да за­др­жи аме­рич­ко по­ве­ре­ње док де­мон­стра­тив­но по­ка­зу­је не­за­ви­сност од Ва­шинг­то­на. Опи­са­ти шта је по­треб­но зна­чи об­ја­сни­ти оно што је Нор­ве­жа­нин Три­гве Ли, пр­ви ге­не­рал­ни се­кре­тар УН, опи­сао као „нај­не­мо­гућ­ни­ји по­сао на све­ту”.

Док су не­ки ства­ра­о­ци По­ве­ље УН же­ле­ли да ума­ње уло­гу ге­не­рал­ног се­кре­та­ра на тра­ди­ци­о­нал­ни мо­дел апо­ли­тич­ног ли­де­ра ци­вил­не слу­жбе, по­слу­шног и пу­ног по­што­ва­ња пре­ма по­ли­тич­ким ли­де­ри­ма, дру­ги су се за­ла­га­ли за до­ста ја­сни­ју и ак­тив­ни­ју по­ли­тич­ку уло­гу. На кра­ју су се обе вер­зи­је на­шле у По­ве­љи, ма­да не ег­зи­сти­ра­ју обе та­ко ла­ко. Ста­тус, ауто­ри­тет и моћ ге­не­рал­ног се­кре­та­ра до­ла­зе пр­вен­стве­но из По­ве­ље УН, али та­ко­ђе не­ми­нов­но за­ви­се и од спо­соб­но­сти и ка­рак­те­ра слу­жбе­ни­ка, као и од ста­ња од­но­са ме­ђу ве­ли­ким си­ла­ма. По­ли­тич­ка уло­га ге­не­рал­ног се­кре­та­ра ле­жи у ин­тер­ак­ци­ји из­ме­ђу По­ве­ље и мо­ћи, лич­них осо­би­на и по­ли­тич­ке јед­на­чи­не ме­ђу зе­мља­ма чла­ни­ца­ма.

Нај­ва­жни­ји иза­зов за ге­не­рал­ног се­кре­та­ра је­сте ка­ко да бу­де ли­дер: мо­ра има­ти не­до­сти­жну спо­соб­ност да дру­ге спо­ји емо­ци­о­нал­но и ин­те­лек­ту­ал­но у ва­жни­јем ин­те­ре­су – ко­ји на­ди­ла­зи њи­хо­ве по­је­ди­нач­не. Ли­дер­ство под­ра­зу­ме­ва да мо­ра да ар­ти­ку­ли­ше хра­бру и пле­ме­ни­ту ви­зи­ју ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це и да ус­по­ста­ви за др­жа­ве и по­је­дин­це стан­дар­де по­на­ша­ња, об­ја­шња­ва­ју­ћи за­што је то ва­жно и ин­спи­ри­шу­ћи или убе­ђу­ју­ћи све да усво­је до­го­во­ре­не ци­ље­ве као сво­је.

Ре­фор­ма из­бор­ног про­це­са

Гла­са­ње о Бан Ки Му­но­вом на­след­ни­ку ве­ро­ват­но се не­ће до­го­ди­ти пре но­вем­бра сле­де­ће го­ди­не, иако не­фор­мал­не рун­де гла­са­ња мо­гу да поч­ну сре­ди­ном сле­де­ће го­ди­не. Али пре­ли­ми­нар­но ло­би­ра­ње и ра­но об­ја­вљи­ва­ње кан­ди­да­та већ је по­че­ло. Док ће 2015. обе­ле­жи­ти дис­крет­но „гле­да­ње у па­суљ” и опи­па­ва­ње гло­бал­ног пул­са об­ја­вљи­ва­њем кан­ди­да­та, оче­ки­ва­них али и оних иза сце­не, ва­жни­ји по­сао ове го­ди­не тре­ба­ло би да бу­де ре­фор­ма ме­то­да из­бо­ра ге­не­рал­ног се­кре­та­ра, усло­ва и ду­жи­не ње­го­вог ман­да­та.

Гла­сач­ки про­цес на­гла­сак ста­вља на нај­љу­ба­зни­јег и нај­ма­ње агре­сив­ног, не и на нај­сна­жни­јег и нај­е­фи­ка­сни­јег кан­ди­да­та. Про­цес од­ре­ђу­је и ре­зул­та­те: из­бор сла­бог ли­де­ра омо­гу­ћа­ва да га пет стал­них чла­ни­ца Са­ве­та без­бед­но­сти УН ко­ри­сте као жр­тве­ног јар­ца (Ко­фи Анан је ко­ри­стио ову ша­лу) ко­ји је крив за ло­ше ре­зул­та­те. 

По­ве­ља УН са­др­жи са­мо јед­ну крат­ку ре­че­ни­цу о из­бо­ру – „ге­не­рал­ног се­кре­та­ра име­ну­је Ге­не­рал­на скуп­шти­на на пред­лог Са­ве­та без­бед­но­сти”. Ни­ка­да се не би ре­кло да из до­са­да­шње прак­се из­бо­ра глав­ну реч при из­бо­ру има Ге­не­рал­на скуп­шти­на, а не Са­вет без­бед­но­сти.

На свом пр­вом за­се­да­њу Ге­не­рал­на скуп­шти­на је усво­ји­ла ре­зо­лу­ци­ју ко­ја је од­ре­ди­ла да се ге­не­рал­ни се­кре­тар би­ра та­ко што јој Са­вет без­бед­но­сти ша­ље име јед­ног кан­ди­да­та, ко­јег СБ раз­ма­тра на за­тво­ре­ним са­стан­ци­ма и би­ра тај­ним гла­са­њем. Нео­п­ход­на је ве­ћи­на – де­вет од укуп­но 15 чла­но­ва СБ – укљу­чу­ју­ћи са­гла­сност пет стал­них чла­ни­ца. Та­ко је из­бор ге­не­рал­ног се­кре­та­ра пред­мет др­жа­ва ко­је има­ју пра­во ве­та у СБ.

У те­о­ри­ји, Ге­не­рал­на скуп­шти­на мо­гла би да по­вра­ти рав­но­прав­ну уло­гу уки­да­њем сво­је ре­зо­лу­ци­је. У прак­си то би тре­ба­ло да ура­ди и да тра­жи нај­ма­ње три а нај­ви­ше пет кан­ди­да­та, као и да ге­не­рал­ни се­кре­тар бу­де по­што­ван од из­вр­шног те­ла (Са­ве­та без­бед­но­сти), на­ро­чи­то од пет стал­них чла­ни­ца.

Још јед­ном ду­го­го­ди­шњом ре­форм­ском ини­ци­ја­ти­вом зах­те­ва се про­ду­же­ње ман­да­та на се­дам го­ди­на, ка­ко би се омо­гу­ћи­ла ста­бил­ност и спре­чи­ла мо­гућ­ност да ге­не­рал­ни се­кре­тар у сво­јим од­лу­ка­ма/ак­ци­ја­ма бу­де под ути­ца­јем ра­чу­ни­це ка­ко да осво­ји и дру­ги ман­дат.

За­то би ове две кључ­не про­ме­не (раз­ма­тра­ње не­ко­ли­ко кан­ди­да­та у ГС и је­дан ду­жи ман­дат) мо­гла да из­вр­ши Ге­не­рал­на скуп­шти­на, без из­ме­на и до­пу­на По­ве­ље УН.

Ге­не­рал­на скуп­шти­на је у ре­зо­лу­ци­ји до­не­тој 2006. да­ла до­дат­не смер­ни­це за из­бор ге­не­рал­ног се­кре­та­ра, до­да­ју­ћи као кри­те­ри­ју­ме род­ну рав­но­прав­ност и ре­ги­о­нал­ну ро­та­ци­ју. На осно­ву то­га кан­ди­дат са нај­бо­љим шан­са­ма тре­ба­ло би да бу­де же­на из ис­точ­не Евро­пе. Ни­јед­на же­на, а та­ко­ђе ни­јед­на осо­ба из ис­точ­не Евро­пе до да­нас ни­су иза­бра­ни.

Мо­гу­ћи кан­ди­да­ти

Је­дан од већ про­гла­ше­них кан­ди­да­та је­сте Ири­на Бо­ко­ва, ге­не­рал­на ди­рек­тор­ка Уне­ска и бив­ша ми­ни­стар­ка спољ­них по­сло­ва Бу­гар­ске. Ме­ђу њи­ма је и про­фе­сор ме­ђу­на­род­ног пра­ва Да­ни­ло Тирк, бив­ши по­моћ­ник ге­не­рал­ног се­кре­та­ра УН и бив­ши пред­сед­ник Сло­ве­ни­је. Тирк је од 1992. до 2000. био ам­ба­са­дор Сло­ве­ни­је при УН, укљу­чу­ју­ћи и две го­ди­не про­ве­де­не у Са­ве­ту без­бед­но­сти (1998–1999).

Мо­гу­ћи а јед­на­ко кре­ди­бил­ни кан­ди­дат, иако је из ју­жне Евро­пе, је­сте ко­ме­сар УН за из­бе­гли­це и бив­ши пре­ми­јер Пор­ту­га­ли­је Ан­то­нио Гу­те­реш.

Та­ко­ђе ту су и два пот­пу­но раз­ли­чи­та бив­ша пре­ми­је­ра ко­ји су за­ин­те­ре­со­ва­ни за овај по­сао: Хе­лен Кларк са Но­вог Зе­лан­да, ко­ја је ад­ми­ни­стра­тор УНДП-а од 2009, и Ке­вин Рад из Аустра­ли­је. Спле­том окол­но­сти, пре­ма по­ли­тич­кој ге­о­гра­фи­ји све­та УН, ове две зе­мље при­па­да­ју гру­пи За­пад­на Евро­па и оста­ли, на ко­ју је на осно­ву ре­ги­о­нал­не ро­та­ци­је ред да има кан­ди­да­та. Оста­вља­ју­ћи по стра­ни њи­хо­ве ква­ли­фи­ка­ци­је, ис­ку­ство и углед, упит­но је ко­ли­ко су Евро­пља­ни спрем­ни да пре­пу­сте (Но­во­зе­лан­ђан­ки или Аустра­ли­јан­цу) ме­сто ге­не­рал­ног се­кре­та­ра бу­ду­ћи да да­ју свог кан­ди­да­та за нај­ва­жни­ју ди­пло­мат­ску по­зи­ци­ју на све­ту јед­ном у 40 го­ди­на.

Мно­ги по­сма­тра­чи до­га­ђа­ја у УН оце­ни­ли су Да­га Ха­мар­шел­да и Ко­фи­ја Ана­на за два нај­бо­ља ге­не­рал­на се­кре­та­ра. Глав­ни иза­зов са ко­јим су се обо­ји­ца су­о­чи­ла, са про­мен­љи­вим успе­хом, је­сте ка­ко да ком­би­ну­ју је­дин­стве­ни ле­ги­ти­ми­тет и ме­ђу­на­род­ни ауто­ри­тет УН са гло­бал­ним до­стиг­ну­ћи­ма и мо­ћи ве­ли­ке си­ле. Да су пет стал­них чла­ни­ца СБ зна­ле ка­ко ће се ова дво­ји­ца по­на­ша­ти, те­шко да би их иза­бра­ле.

Упра­во ће ве­шти­не и ка­рак­тер­не осо­би­не по­треб­не за до­ла­зак у фо­те­љу на свет­ском ди­пло­мат­ском вр­ху обез­бе­ди­ти да нај­бо­љи кан­ди­да­ти бу­ду за­у­ста­вље­ни ве­том стал­них чла­ни­ца СБ. Со­ли­дар­ност, ем­па­ти­ја, ин­те­гри­тет, при­стој­ност, мо­рал­ни ком­пас и ин­те­лект ре­чи су ко­је де­фи­ни­шу до­брог и ефи­ка­сног ге­не­рал­ног се­кре­та­ра ко­ји го­во­ри као са­вест чо­ве­чан­ства усред ди­пло­мат­ског ко­шка­ња ве­ли­ких си­ла. Док не ви­ди­мо љу­де по­пут Ха­мар­шел­да и Ана­на, УН је да­ле­ко од по­врат­ка ви­си­на­ма ути­ца­ја ко­ји је по­стиг­нут за вре­ме њи­хо­вог ман­да­та.

Ра­меш Та­кур*

* Аутор је бивши помоћник генералног секретара УН и актуелни професор на Аустралијском националном универзитету. Овај ауторски текст је на енглеском језику изворно објавио „МУНПланет”, а „Политика” га ексклузивно преноси на српском језику.

------------------------------------------------------

Пусићева без подршке председнице

Весна  Пусић (Фото Раде Крстинић)

Након што је прва потпредседница Владе Хрватске и шефица дипломатије јавно најавила своју кандидатуру за место генералног секретара УН, према оцени портала „директно.хр”, добар део хрватске јавности остао је шокиран и затечен. Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић званично је прокоментарисала да не зна ништа о томе, док је недељник „Глобус” пренео незванично сазнање да је за председницу самокандидовање Пусићеве неочекиван и промашен потез.

„То је уцена и то је сасвим неприхватљиво. Не може Весна Пусић јавно најавити кандидатуру, а да пре тога није добила експлицитну подршку Колинде Грабар Китаровић. А није ју добила”, рекао је, према писању „Глобуса”, блиски сарадник Колинде Грабар Китаровић.

Аналитичар Давор Гјенеро скептичан је због чињенице да се уопште почело и расправљати о Пусићевој као генсеку УН, јер одлука да ће кандидат бити из земаља источне Европе још није донесена.

„Осим тога, источна Европа – каква је била – више и не постоји, а Хрватску и Русију данас ништа не веже. Хрватска припада Медитерану и средњој Европи, а средња Европа је не тако давно дала главног секретара – Курта Валдхајма. Зато мислим да Весна Пусић нема велике шансе да постане генерални секретар УН”, каже он и додаје да у условима заоштравања односа због Украјине, генерални секретар УН неће бити изабран из земаља источне Европе. „Највеће изгледа из тог дела Европе објективно има Ирина Бокова, актуелна директорка Унеска и бивша министарка спољних послова Бугарске.”

Он додаје да ће о званичној кандидатури Пусићеве морати да одлучи не само влада већ и председница, али и две најјаче политичке странке.

Н. Р.

------------------------------------------------------

Дуг залет Вука Јеремића

Вук Јеремић (Фото Танјуг)

Ме­ђу пр­ви­ма за ко­је се спе­ку­ли­са­ло да ће по­ку­ша­ти да за­ме­не Бан Ки Му­на, још на је­сен 2013. го­ди­не, спо­ме­нут је и Вук Је­ре­мић, али ње­го­ва кан­ди­да­ту­ра за по­зи­ци­ју ге­не­рал­ног се­кре­та­ра Ује­ди­ње­них на­ци­ја до да­нас ни­је озва­ни­че­на.

У јед­ном тре­нут­ку и Рој­терс га је озна­чио као нај­о­збиљ­ни­јег пре­тен­ден­та на врх УН, под­се­ћа­ју­ћи на то да је имао по­др­шку Ру­си­је и Ки­не ка­да је из­гла­сан за пред­се­да­ва­ју­ћег Ге­не­рал­не скуп­шти­не, као и да је „по­све­ћен, стра­ствен, по­пу­ла­ран код ве­ћи­не све­та а по­ти­че из ма­ње за­сту­пље­ног под­руч­ја”. На­по­ме­нуо је Рој­терс да ће Је­ре­мић има­ти и пре­пре­ке – мо­ра при­до­би­ти не­ке чла­но­ве Са­ве­за без­бед­но­сти, од­но­сно Фран­цу­ску, Бри­та­ни­ју и САД, упра­во оне др­жа­ве ко­је, на­вод­но, ни­су би­ле оду­ше­вље­не ње­го­вом гор­љи­вом од­бра­ном срп­ских ин­те­ре­са на Ко­со­ву у вре­ме док је во­дио сед­ни­це Ге­не­рал­не скуп­шти­не.

За са­да је, ме­ђу­тим, не­из­ве­сно и да ли је до­био по­др­шку срп­ске др­жа­ве. Без то­га, Је­ре­ми­ћу је по­вра­так у УН пре­се­чен, јер кан­ди­да­ту­ру за пред­сед­ни­ка те ор­га­ни­за­ци­је не мо­же под­не­ти по­је­ди­нац, не­го ис­кљу­чи­во ње­го­ва зе­мља. Ни­је, до­ду­ше, по­твр­ђе­но ни да Је­ре­мић има уоп­ште та­кве ам­би­ци­је. На сва отво­ре­на пи­та­ња он је из­бе­га­вао ди­рек­тан од­го­вор.

Нај­ви­ше што је до­зво­лио се­би да ка­же би­ло је да је­ди­но ис­точ­но­е­вроп­ска гру­па чла­ни­ца УН ни­ка­да ни­је да­ла ге­не­рал­ног се­кре­та­ра, те да ве­ру­је ка­ко ће се и то нај­зад де­си­ти а „он­да по­сто­ји и ве­ли­ка шан­са да он бу­де из на­ших ре­до­ва”. На кон­крет­но из­ја­шња­ва­ње га ни­је под­ста­кло ни што је по­ред ње­га та­да био Мар­кос Ки­при­ја­ну, бив­ши шеф ди­пло­ма­ти­је Ки­пра, ко­ји је Је­ре­ми­ћа оце­нио као нај­бо­љег кан­ди­да­та из ре­ги­о­на. Или је и то био вешт ди­пло­мат­ски гам­бит Је­ре­ми­ћа – пу­стио је при­ја­те­ља да го­во­ри у ње­го­во име, оста­вља­ју­ћи се­би ма­не­вар­ски про­стор и одр­жа­ва­ју­ћи спе­ку­ла­ци­је у жи­во­ту. Твр­ди­ло се и ка­ко је већ на­пра­вио ме­да­љо­не ко­је је де­лио у УН, про­мо­ви­шу­ћи сво­ју кан­ди­да­ту­ру, али га ни ти на­во­ди ни­су ис­про­во­ци­ра­ли да се ис­тр­чи пред ме­ди­ји­ма.

Ве­шти­ну у оку­пља­њу са­ве­зни­ка по­ка­зао је и фор­ми­ра­њем Цен­тра за ме­ђу­на­род­ну са­рад­њу и одр­жи­ви раз­вој (ЦИРСД), у ко­јем су углед­не фи­гу­ре са ра­зних стра­на све­та, од не­ка­да­шњих ви­со­ких по­ли­ти­ча­ра из Ин­до­не­зи­је и Ки­не, Па­ки­ста­на, Ку­вај­та и Се­не­га­ла, до бив­шег ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва Шпа­ни­је Ми­ге­ла Ан­хе­ла Мо­ра­ти­но­са и аме­рич­ког еко­но­ми­сте Џе­фри­ја Сак­са.

В. В.