Рођендан

Из неких разлога не волим рођендане. Осим ако нису дечји. На таквом слављу сам, као деда, бар једном годишње. Тешко је измерити да ли се томе више радују деца, или бабе и њихови старци, замајани парови који на тим весељима измирују своје дугове према времену и осећањима.

Пре десетак дана звао сам исписника из војске, нашао сам његов родослов, и дан рођења у старом роковнику. Човек се насмејао, и рекао: „Баш ти хвала, али кљусине попут мене то не славе!” Не знам да ли мој колега не воли да збраја године, или мисли да је у његовом животном искуству више разлога за немир. Што више рођендана, стрепња од нечега што се не може дефинисати све је јаснија, скоро па се може додирнути.

Овај увод о рођенданима није производ тренутног или хроничног угурсузлука аутора. Понегде се мисли да нас славља, ма каква била, ослобађају дела социјалног стреса, па нас враћају у паганске ритуале постојања. Да би после тога, кад све прође, а мамурлук остане, туга била много већа, а безнађе реалније. Но, има ли овде уопште разлога за престанак наде у амбијенту званичног, раздраганог оптимизма? Понекад ми се чини да старији свет у Србији живи последњу, антологијску сцену из једног филма Емира Кустурице. Копно, које се одваја од чврсте земље залази у вирове и више се отуд не враћа нити може. Али, филм је спектакл, можда уметност, симболика, а живот не.

На том земљаном острву, које плови и одлази према „нигде”, људи се веселе уз трубаче, и не примећују било шта око себе. Та сцена је само једна од поетских метафора редитеља Кустурице о историји која се понавља, а чак и не мора, јер све има свој крај, а историја не.

Славља могу да буду опасна предсказања, модел бахатости, показивање моћи или суноврата, изазивање среће и све то заједно, али она су неизбежна. Шта би био човек без славе, имена и датума који га чини оним што он јесте, или тек намерава да постане.

У обиљу других вести, историјских догађаја и датума, учинио ми се важним рођендан градоначелника Лесковца. Тај човек је, хвала богу, ономад напунио 50 година. Пола века, није мало. Мада је још читав живот пред првим грађанином мале вароши, велика каријера, политички пробој ка северу. Без престонице ништа, као да ниси ни постојао.

Нема спора, господин Горан Цветановић (тако се зове) може да слави свој рођендан како му воља. Није дете, баба и деда су му давно у пензионерском рају, а он је још и први човек владајуће странке у граду где се праве најбоље пљескавице.

Дневне новине казују да је господин Цветановић свој рођендан прославио уз раскошно обиље које давно није виђено, уз више стотина званица. Било је ту и емотивно потресних парола, у част слављеника, које гласе: „Хвала ти што постојиш!”; „Волимо те!” Свирале су виолине. Певале су звезде „Гранда”.

Овлашно рашчлањивање ових дирљивих излива осећања сведочи о најмање три ствари, које могу да буду у несагласју: или је градоначелниково постојање истински везано за судбину Лесковца и квалитет његовог роштиља, на пример, или је сервилност локалних епигона премашила редовну границу одбране од неукуса.Или су духовити Лесковчани напросто урнебесном доскочицом завитлавали тако знаменитог суграђанина, чије је полувековно постојање обележено ватрометом какав се може видети само у Пекингу.

Тако значајно славље, наравно, није могуће без гостију високог ранга, чији је долазак означио обострану лојалност: Цветановићеву врху странке, и страначке елите његовом типу власти, уз трагикомично успостављање пластичног јужњачког култа.

Дакле, на великој свечаности нашао се министар одбране, који се одбранио од музичког укуса домаћина, тврдећи да је остао кратко „само док су свирале виолине”. И наравно, Зоран Бабић, шеф посланика СНС-а у српском парламенту. Он поводом виолина није рекао ништа.

Нема података ко је све то платио. Али, у таквим стварима, слична се питања не постављају. На пример, ако је то учинио слављеник из свог џепа, значи да му добро иде и да ће ускоро и свима да крене. Ако је из општинске касе, и то се може разумети. Човек постоји и хвала му бар због тога, људи га воле, то пише на паролама које су висиле на слављу, а то значи да је вредан сваког динара.

Све би то могло да буде део урбане легенде сиротињског југа Србије, стереотип о бахаћењу „у условима драконске штедње” и мера које су болне, али храбре и неопходне. Али, у овом слављу ипак није о томе реч. Све нам се некако чини да је овде овлашно описана раскалашност била намерна, како би се показала безобзирност која произилази из уверења у сирову изборну снагу. Дакле, из још ненаписане пароле. Али полако, висиће једнога дана и она: „Нама нико не може ништа, ми свакоме можемо све!”