Нема „црне кутије”, али се снимају подаци лета

Изјава министра одбране Братислава Гашића да ће на основу „црне кутије” бити познати подаци о лету палог Ми-17, изненадила је познаваоце ваздухопловства. Нити их имају сви ваздухоплови, како је министар рекао. Извесно је да класичне „црне кутије”, каква постоји у путничким авионима, нема у Ми-17, али се, кажу они који се разумеју у ову проблематику, подаци лета ипак бележе у једном уређају. Неизвесно је да ли ће електроничари моћи да „извуку” податке са кобног лета.

Министар Гашић јуче није био доступан за додатна појашњења „Политици”, укључујући и његову улогу у процедури ангажовања хеликоптера у петак.

Четворочлана посада хеликоптера Ми-17, који се срушио у петак увече у близини Аеродрома „Никола Тесла”, при чему су погинула и двојица лекара и беба за чији су се живот сви борили превозећи је на лечење у Београд, била је ангажована у Служби трагања и спасавања (СТС) РВ и ПВО. На овим задацима смењују се посаде транспортних хеликоптера, при чему наизменично дежурају тимови на аеродромима у Батајници и „Константин Велики” у Нишу.

Постојање ове службе је и међународна обавеза Србије и то због брзог реаговања у случају ваздухопловних несрећа. Управо зато њени трошкови се у значајној мери финансирају од стране Директората цивилног ваздухопловства, а својевремено је значајно подржана и донацијом Данске. Иронијом судбине, у петак су у удесу хеликоптера настрадали управо они који су задужени за пружање помоћи жртвама ваздухопловних несрећа.

Осим тога СТС је на располагању за превоз повређених у друмским саобраћајним несрећама, као и за задатак на којем је у петак, вршећи професионално своју дужност, настрадала посада – превоз угрожених болесника из удаљених крајева до здравствених установа. Њихова надлежност је и достава хране и лекова становништву у ванредним ситуацијама, а предвиђено је да, када се у Србији развије систем донорства и трансплантације, буду ангажовани и на брзом превозу људских органа.

Несрећа од петка, осим немерљивог губитка људских живота, додатно је отежала иначе тешку ситуацију са спасилачким транспортним хеликоптерима Војске Србије. Према расположивим подацима, војска сада има укупно седам хеликоптера погодних за спасилачке задатке, шест Ми-8 и још само један Ми-17, који је заправо унапређена верзија овог првог модела. Летелице Ми-8 набављене су (као и већина војних ваздухоплова) још у време СФРЈ. Иако времешни, и данас спадају у најбоље средње транспортне хеликоптере у свету. Илустрације ради, чак их је и НАТО користио приликом интервенције у Авганистану, показали су се боље од западних хеликоптера те категорије.

Хеликоптер Ми-17 се, споља гледано, само у неким детаљима разликује од Ми-8 (репни ротор са леве уместо десне стране, специфичан облик издувног система...), али има јачи мотор, па тиме и боље перформансе. Србија их је набавила средином деведесетих годиназа потребе Јединице за специјалне операције (ЈСО) Ресора државне безбедности МУП-а Србије. Као и две „летеће топовњаче” Ми-24 (тренутно пропадају на аеродрому у Батајници), два Ми-17 употребљавана су приликом ангажовања ЈСО на Косову и Метохији 1998. и 1999. године. После распуштања ЈСО предати су војсци. Употребљавани су на пружању помоћи цивилном становништву, посебно после прошлогодишњих мајских поплава.

Транспортни хеликоптери су, упркос ангажовањима и осталих сегмената ВС, најпрепознатљивија помоћ грађанима у невољи. Осим евакуације хиљада људи у поплавама, коришћени су и за извлачење завејаних грађана и то у тежим временским условима од оних од петка (снажан ветар, мећава...) и наравно приликом гашења све чешћих шумских пожара. За ову последњу намену чак и за постојеће хеликоптере недостају такозвана подвесна ведра, својеврсне „водене бомбе” за гашење ватрене стихије.

О томе колико су транспортни хеликоптери неопходни Србији недавно је говорио генерал-мајор Ранко Живак, командант РВ и ПВО, и то у „Одбрани”, званичном гласилу Министарства одбране.

– Када год је било неопходно, људство ваздухопловне техничке службе обезбедило је максималну могућу исправност. Планирамо обезбеђење резервних делова за хеликоптере Ми-8 и Ми-17. Кад год у тешкој ситуацији урадимо праву ствар са хеликоптерима, добијемо прегршт признања и похвала које нам несумњиво пријају, али би нам више одговарало барем четири до шест нових савремених средњих транспортних хеликоптера. Нажалост, неколико дана после честитања све лагано падне у други или трећи план – јасно је рекао генерал-мајор Живак.

-----------------------------------------------------------------------

Раније и Ауто-мото савез имао хеликоптере

(Фото Википедија)

Данас Служба трагања и спасавања ВС ради у тешким условима, за разлику од периода уочи распада СФРЈ, када је чак и Ауто-мото савез Југославије (АМСЈ) имао своје хеликоптере. За те задатке коришћени су Ми-2 и Ми-8. У Музеју југословенског ваздухопловства, који се налази недалеко од места пада Ми-17, као експонат изложен је Ми-2 са ознакама АМСЈ, који је, као и данашња СТС, дежурао на аеродромима у Београду и Нишу.

Милан Галовић

-----------------------------------------------------------------------

Полиција изнајмљивала Ми-17 за санитетске летове

Хеликоптер који је пао, звали смо га „шарени”, био је некада у власништву ЈСО, односно МУП-а Србије. Тим хеликоптером сам много пута пратио болесне и унесрећене са Копаоника, са Мердара, из Суботице, каже др Слободан Ивановић, директор приватне клинике „Анлаве”, која је у јавности била позната и по ваздушном транспорту.

Ова клиника је услуге хеликоптера пре десетак година користила најмање једном, па и два пута месечно. За превоз пацијената, изнајмљивање овог хеликоптера „плаћало се по сату, од тренутка када се заврти елиса хеликоптера до часа када слетимо”.

– Тада је једини човек који је давао дозволу за употребу хеликоптера био министар полиције. Лично сам звао министре Драгана Јочића или Ивицу Дачића и никада нисам имао проблема. Увек сам написао молбу, објаснио о чему је реч и већ за најкасније сат времена добио бих дозволу за употребу. Тако је било до пре три године, од када цивилна лица више не могу да изнајме хеликоптер од војске или полиције – каже за „Политику” др Ивановић.

На питање да ли се осећао безбедним при таквим летовима, одговара да о томе није размишљао!

– Да сам размишљао о безбедности, вероватно не бих толико пута летео. Нисам никада летео по страшном невремену какво је било у петак, али често је било „љуљања”. Једном смо ноћу, из Суботице летели према Београду, тако што је пилот пратио осветљење на аутопуту – присећа се др Ивановић.
О. П.