РИЗИЧНА ИГРА С ДЕМОКРАТИЈОМ

Ових дана Мајкл Полт, амбасадор САД, пакује кофере. Истекао му је трогодишњи мандат. На његово место долази нови амбасадор, Камерон Мантер. Какав је био Полт као амбасадор? На ово питање се може одговорити из дипломатског или из политичког угла. Ја ћу изабрати овај други, јер га боље познајем.

Ако амбасадор напусти земљу као неомиљена личност, то може, али и не мора бити само његова кривица. Као државни службеник он спроводи одлуке владе. Пролетњи испад амбасадора Цобела није био политика немачке владе, већ више учинак његове нарави и неопрезности. Када је, пак, Полт у питању, велики део онога што је Србији радио било је у складу са америчком политиком. САД су желеле независност Косова и Полт је само уредно ту политику спроводио у Србији.

У том смислу Полту се нема шта замерити. Од њега смо често слушали непријатне ствари. Али, ту није било "цобеловске" грубости и отвореног презира спрам Срба. Полт нас није мазио. Али, није нас ни вређао саветима да прихватимо независност Косова како нам не би било отворено питање Војводине и како бисмо могли "већ" 2032. године да уђемо у ЕУ.

Има ли, онда, нечега што би се могло ставити Полту на терет? Мислим да има, а то је ризична игра са демократијом. Амбасадор може да заступа интересе своје земље, чак и онда када су ови супротни интересима домаћина. Али, постоји граница за све цивилизоване људе. Амбасадор не сме због интереса своје државе угрозити демократију у држави – домаћину. То не би смео да уради чак ни ако такво упутство дође из централе. Као што за сваку професију постоји граница послушности, таква граница постоји и за амбасадора. Он не сме рушити демократију у земљи домаћину и не сме подржавати антидемократске снаге. Часније је да поднесе оставку, него да ради такве ствари.

Нећу да кажем да је Полт рушио демократију у Србији. Ипак, он је играо ризичну игру са њом. Био је спреман да подржи сваку политичку снагу у Србији која је била спремна да прихвати независност Косова. Очајна потреба да се и у Србији нађе неко ко ће "објаснити српском народу реалност", резултирала је избором личности сумњивог демократског кредибилитета као политичких штићеника. Реч је о политичарима који отворено заговарају ванинституционалне и недемократске пречице у решавању друштвених питања у Србији (тзв. 6. октобар). Реч је о политичарима који отворено говоре да је српско друштво "деформисано", да такво друштво не може демократски одлучивати о себи и да му зато треба старатељ.

Да неко у САД каже да ће "САД бити модернизован, са Американцима или без њих", вероватно би био стрпан у лудницу. Или би макар био сврстан у политичке екстремисте. Овде су, међутим, такви политичари, баш за Полтовог мандата, постали главни пријатељи америчке администрације. Ако је одлука о независности Косова донесена у Вашингтону без Полта, овакав избор партнера свакако да није био без његовог учешћа.

И у томе је сва Полтова кривица. Без њега, ови неодговорни политичари остали би на рубу позорнице. Са њим, они су ушли у скупштину и докопали се великих "реформских" телевизија. Као незванични комесари "модернизације" и "евроинтеграције" они данас тумаче шта је у Србији европски, а шта не. И чекају тренутак када ће се, било како, докопати Србије и усрећити је: укидањем устава, забраном странака, глајхшалтовањем медија, лустрацијом интелигенције...

У томе је сва разлика између Полта и Монтгомерија. И Монтгомери, Полтов претходник, није нас баш мазио. Али, у критичном тренутку по српску демократију, када су Полтови садашњи штићеници пожелели да ванредно стање продуже у бескрај, како би се обрачунали са политичким противницима, Монтгомери је интервенисао и вратио Србију у нормалу. У исто време, стао је на страну слободе медија и лично се супротставио овдашњем Жданову "реформских снага". Не само да није љуљао брод демократије у Србији и не само да га није дао у руке људима који ће га слупати или пола путника побацати у море. Он је помогао да се тај брод умири и заплови у лагодније воде.