RIZIČNA IGRA S DEMOKRATIJOM

Ovih dana Majkl Polt, ambasador SAD, pakuje kofere. Istekao mu je trogodišnji mandat. Na njegovo mesto dolazi novi ambasador, Kameron Manter. Kakav je bio Polt kao ambasador? Na ovo pitanje se može odgovoriti iz diplomatskog ili iz političkog ugla. Ja ću izabrati ovaj drugi, jer ga bolje poznajem.

Ako ambasador napusti zemlju kao neomiljena ličnost, to može, ali i ne mora biti samo njegova krivica. Kao državni službenik on sprovodi odluke vlade. Proletnji ispad ambasadora Cobela nije bio politika nemačke vlade, već više učinak njegove naravi i neopreznosti. Kada je, pak, Polt u pitanju, veliki deo onoga što je Srbiji radio bilo je u skladu sa američkom politikom. SAD su želele nezavisnost Kosova i Polt je samo uredno tu politiku sprovodio u Srbiji.

U tom smislu Poltu se nema šta zameriti. Od njega smo često slušali neprijatne stvari. Ali, tu nije bilo "cobelovske" grubosti i otvorenog prezira spram Srba. Polt nas nije mazio. Ali, nije nas ni vređao savetima da prihvatimo nezavisnost Kosova kako nam ne bi bilo otvoreno pitanje Vojvodine i kako bismo mogli "već" 2032. godine da uđemo u EU.

Ima li, onda, nečega što bi se moglo staviti Poltu na teret? Mislim da ima, a to je rizična igra sa demokratijom. Ambasador može da zastupa interese svoje zemlje, čak i onda kada su ovi suprotni interesima domaćina. Ali, postoji granica za sve civilizovane ljude. Ambasador ne sme zbog interesa svoje države ugroziti demokratiju u državi – domaćinu. To ne bi smeo da uradi čak ni ako takvo uputstvo dođe iz centrale. Kao što za svaku profesiju postoji granica poslušnosti, takva granica postoji i za ambasadora. On ne sme rušiti demokratiju u zemlji domaćinu i ne sme podržavati antidemokratske snage. Časnije je da podnese ostavku, nego da radi takve stvari.

Neću da kažem da je Polt rušio demokratiju u Srbiji. Ipak, on je igrao rizičnu igru sa njom. Bio je spreman da podrži svaku političku snagu u Srbiji koja je bila spremna da prihvati nezavisnost Kosova. Očajna potreba da se i u Srbiji nađe neko ko će "objasniti srpskom narodu realnost", rezultirala je izborom ličnosti sumnjivog demokratskog kredibiliteta kao političkih štićenika. Reč je o političarima koji otvoreno zagovaraju vaninstitucionalne i nedemokratske prečice u rešavanju društvenih pitanja u Srbiji (tzv. 6. oktobar). Reč je o političarima koji otvoreno govore da je srpsko društvo "deformisano", da takvo društvo ne može demokratski odlučivati o sebi i da mu zato treba staratelj.

Da neko u SAD kaže da će "SAD biti modernizovan, sa Amerikancima ili bez njih", verovatno bi bio strpan u ludnicu. Ili bi makar bio svrstan u političke ekstremiste. Ovde su, međutim, takvi političari, baš za Poltovog mandata, postali glavni prijatelji američke administracije. Ako je odluka o nezavisnosti Kosova donesena u Vašingtonu bez Polta, ovakav izbor partnera svakako da nije bio bez njegovog učešća.

I u tome je sva Poltova krivica. Bez njega, ovi neodgovorni političari ostali bi na rubu pozornice. Sa njim, oni su ušli u skupštinu i dokopali se velikih "reformskih" televizija. Kao nezvanični komesari "modernizacije" i "evrointegracije" oni danas tumače šta je u Srbiji evropski, a šta ne. I čekaju trenutak kada će se, bilo kako, dokopati Srbije i usrećiti je: ukidanjem ustava, zabranom stranaka, glajhšaltovanjem medija, lustracijom inteligencije...

U tome je sva razlika između Polta i Montgomerija. I Montgomeri, Poltov prethodnik, nije nas baš mazio. Ali, u kritičnom trenutku po srpsku demokratiju, kada su Poltovi sadašnji štićenici poželeli da vanredno stanje produže u beskraj, kako bi se obračunali sa političkim protivnicima, Montgomeri je intervenisao i vratio Srbiju u normalu. U isto vreme, stao je na stranu slobode medija i lično se suprotstavio ovdašnjem Ždanovu "reformskih snaga". Ne samo da nije ljuljao brod demokratije u Srbiji i ne samo da ga nije dao u ruke ljudima koji će ga slupati ili pola putnika pobacati u more. On je pomogao da se taj brod umiri i zaplovi u lagodnije vode.