Бечки емигрантски валцер

РЕЧНИК ПРЕДРАСУДА

Од нашег дописника
У Бечу, великој гастарбајтерској кошници у којој званично живи, ради, дише, ствара, пати и радује се 120.000 Срба, срели смо се са Гораном Новаковићем, аутором књиге „Упоредни речник науке о странцима“ (у поднаслову: „Привремени систем компаративних предрасуда“) – писцем, песником, преводиоцем, новинаром и професором српског/хрватског/босанског језика „бечким зетовима и снајама“. Повод овом разговору за „Политику” јесте вечита актуелност емигрантске тематике у граду печалбара и гастарбајтера чија се имена и презимена чују и читају свуда – нису ретка у медијима и политици па ни у пословном свету, мада су најучесталија у гастрономији, слободној продаји и на улици. Новаковићев „Упоредни речник науке о странцима“ (Goxilla, 2006), као и све његове књиге написане на немачком језику, прошлог месеца је у неколико ударних термина представљен на аустријској државној телевизији. У њему се појмови као што су на пример „странац“, „азилант“, „интеграција“ и „менталитет“ третирају из два угла: десничарског и левичарског, односно из перспективе оних који на странце гледају са нетрпељивошћу и оних који их воле без трунке критичности. Елоквентно и иронично, „две стране огледала“ показују паралелни свет екстремних мишљења.

Горан Новаковић пише под псеудонимом Goxilla (од Гокси и Годзила) јер, како то наводи, себе види као „нежног монструма“.

Како је настао „Компаративни речник науке о странцима“?

Већ 15 година радим у домену интеграције странаца; почео сам у Бечком фонду, а већ четири године сам у Магистрату за интеграцију странаца града Беча. Ту сам упознао разна мишљења Бечлија о странцима, како оних који странце не воле, тако и оних који их обожавају као и оних трећих који су благо незаинтересовани. Решио сам да запишем мишљења тих људи. Поднаслов „Привремени систем компаративних предрасуда“ говори о променљивом карактеру предрасуда. Предрасуде у принципу не морају да буду нужно негативне. Има предрасуда које човеку могу да спасу живот, а има и таквих које су само усмена предања. Неко направи своје лоше или добро искуство и онда га преноси на своја поколења. Сматрао сам да је „Упоредни речник науке о странцима“ вредан и потребан друштву и тако је дошло и до његове реализације.

Из таквог вашег размишљања је настала и књига „Ми, птице селице“ (објављена 2002. тројезично на немачком, српском/хрватском/босанском и турском) у којој је испричано десет животних прича неких од првих гастарбајтера у Бечу.

Те приче је у уме Бечког фонда за интеграцију објавила издавачка кућа „Драва” из Клагенфурта и оне се нису бавиле искључиво судбинама наших досељеника у Аустрију, већ и турском емиграцијом. Када сам те приче ставио на папир и превео их на немачки, инсистирао сам на томе да се преведу и на остале језике тако да емигранти могу да читају једни о другима. Све приче су објављене са документацијом и фотографијама из приватних архива гастарбајтера о чијој се судбини у књизи ради. То је једна дирљива публикација која је за те људе заиста постала врста живог споменика, док је за друге корисна у том смислу што могу да завире иза гастарбајтерске кулисе.

Тај пројекат ми је неизмерно драг јер је неправедно што су толике десетине, стотине хиљада људи које већ деценијама држе овај град чистим, које негују овдашње непокретне болеснике или проводе време са напуштеним старцима/ старицама, значи људи који раде врло драгоцене послове за ово друштво, презрени или изопштени. Такође сматрам да је однос према гастарбајтерима који влада у матици за длаку неправеднији и грозоморнији од овдашњег. Причамо о људима који су до сада већ више пута дословно рашчерупани зајмовима за такозвани препород Србије, брзе пруге, путеве, о људима којих се увек сете у нужди, а остатак времена их исмевају. Мислио сам да такви људи заслужују једну врсту споменика још за живота, јер им се нико никада ни за шта није захвалио. Пре две године се прослављала четрдесетогодишњица потписивања уговора о раду на привременом боравку у иностранству између некадашње СФРЈ и Аустрије, а да у Србији то нико није поменуо. Да ли је неко организовао округли сто или симпозијум на ту тему? Да ли је неко икада позвао те такозване гастарбајтере да причају о својим искуствима?

Када се у Аустрији изговори реч „странац“ на кога се конкретно мисли?

Постоје странци прве класе који се по правилу воле и који се ретко спомињу као странци: Французи, Британци, Италијани, Американци. Странци трећег, ако баш хоћете, последњег реда су Срби, Турци и црнци – о којима постоје и највеће предрасуде.

Написали сте и „Водич за странце који овде хоће или морају да живе“ који чека на објављивање. Каквој врсти водича можемо да се надамо?

Поднаслов књиге гласи „Није за туристе“, и то је заиста тако. Једном „новом“ странцу ниједан водич кроз Беч не може да објасни како Бечлије живе, шта Бечлије осећају, шта мрзе, шта воле, шта им смета и шта их покреће. Укратко речено, покушао сам да опишем психу и душу Беча једном придошлици. Ова књига је контра „Речнику компаративних предрасуда“. Пошто сам у првој књизи сакупио све предрасуде које Бечлије имају о странцима, рекао сам себи како то није политички коректно пошто ни ми нисмо ослобођени предрасуда о њима. У новој књизи дајем Бечлијама могућност да, читајући књигу која је наводно писана за странце, прочитају и оно што ми мислимо о њима.

Да ли у књизи има и позитивних ствари којима ће се Аустријанци обрадовати?

Како да не. На почетку књиге хвалим Беч јер ја заиста много волим овај град. Није ни превелик ни премали, још увек је релативно сигуран, поготово за некога ко има децу. У Бечу можеш да пијеш воду из Алпа и да дишеш савршени ваздух и, оно што је најважније – свако ко тражи ђавола може да га нађе, али ђаво не живи на улици. Нема сумњивих четврти, увек стигнеш кући у комаду без обзира на то одакле се или у које доба ноћи враћаш из града. То је један савршен живот и ја морам да хвалим Беч, али истовремено морам да критикујем Бечлије.

Време прећуткивања је одавно прошло, јер у овом граду који је пун странаца де факто је присутно велико нерасположење према њима. Боље је на време говорити о негативним стварима него да једног дана поново дође до погрома.