Боља страна света

САВРЕМЕНА СРПСКА УМЕТНИЧКА МУЗИКА
Читав свет ускоро очекује Олимпијске игре. У години игара Кина не чека лето да се спортисти окупе већ у априлу почиње велики пратећи програм назван – Олимпијада културе. Међу бројним фестивалским програмима, изложбама, програмима на отвореном, плесним и драмским представама, филмским пројекцијама, најављује се и фестивал уметничке музике с посебним акцентом на савременој музици. Кина, наравно, зна значај савремене уметности.

На Исланду, у скандинавским и балтичким земљама, у осталим земљама Европе, савременом музичком стваралаштву поклања се посебна пажња. Да би се одгајиле нове генерације просвећених слушалаца, организују се серије концерата намењених деци. На програму је, опет, савремена музика.

Музички капитал Србије

Пад Берлинског зида и распад Совјетског Савеза пратио је велики вал уметника који су напустили земљу. Међу њима били су и многи савремени композитори. Њихова многобројна дела запљуснула су Европу новом освежавајућом снагом и специфичном тежином. Од удара тог вала савремена европска музичка сцена битно се изменила. Шнитке, Канчели, Елена Фирсова, Софија Губајдулина и још десетине композитора оплодили су савремену музичку сцену света, још једанпут доводећи до тога да културна Европа – као и на почетку претходног века – „стане мирно“ пред величином и продорним предсказањима нове уметничке естетике. Русија зна значај савремене музичке уметности, Европа зна да њене славе не би било без уметности. И то оне савремене.

И српска савремена музика изнедрила је заиста високе вредности. Од Коњовића и Стевана Христића који је пре 85 година основао Београдску филхармонију, Милојевића, Тајчевића, Славенског, Логара, Љубице Марић, Обрадовића, Мокрањца, Бручија, Максимовића, Мирјане Живковић, Деспића, Јосифа, Радића, Радовановића, Бабића, Христића, Трајковића, Михајловића, Јевтића, Хофмана, Ерића, Бошњака, Милане Стојадиновић-Милић, Исидоре Жебељан, Светлане Савић до генерације младих међу којима су Ања Ђорђевић и други. Иако међу собом сасвим различити – јер уметност почиње од различитости, јединствености, непоновљивости и неочекиваности, тј. од личног талента – ови уметници имају онај минимум заједничког који их чини специфичним и јединственим културним капиталом ове земље.

Подвући ћу за тренутак само два имена из две удаљене генерације стваралаца. Једно је Љубица Марић, композиторка чију је стогодишњицу рођења Унеско унео у своју агенду за 2009. и која је један од најзначајнијих српских уметничких профила уопште. Друго је Исидора Жебељан, композиторка чија дела данас дословно освајају европске оперске сцене и концертне подијуме. Као Марина Абрамовић, и она добија наруџбине од оперских кућа Беча и Лондона, а њене оркестарске композиције изводе угледни оркестри из Европе, на пример Јаначекова филхармонија.

Одлив талената

Пре само неколико недеља српска савремена музика имала је на Трибини композитора озбиљан испит. Композитор млађе генерације а већ озбиљног реномеа Иван Бркљачић приказао је успешну селекцију дела насталих током протеклих (треба ли рећи каквих) 15 година. Селектор је кроз ретроспективу показао савремени тренутак музике у Србији. Они који су богато испуњавали концертну салу схватили су да је музичко стваралаштво, упркос страховито неповољним околностима, показало изузетну виталност, снагу, оригиналност и блискост са европским и светским токовима, али изнад свега самосвојну уметничку вредност. 

(/slika2)Само који дан касније оркестар ђака средње музичке школе „Мокрањац“ извео је са невиђеним ентузијазмом програм на коме су била дела искључиво српских композитора. Неколико месеци раније Београдски гудачки оркестар „Душан Сковран”, који је иначе током претходних деценија извео на десетине домаћих дела на концертима од Енглеске до Кине, припремио је и извео у Холандији, са изузетним успехом, програм дела савремене српске музике. Ови, али и други концерти и ансамбли који овде нису споменути, а били су изузетно значајни, донели су једну посебну драгоценост а то је да су већ раније извођена дела протумачена на нови начин и с новим разумевањем. Ово је изванредан тренутак у коме извођачи изнова читају партитуре које су прошле суд времена а публика их прима са одушевљењем, скоро као откриће. Музичко дело (јер музика је једина уметност која живи искључиво у симбиози са својим тумачем, извођачем и без њега заправо и не постоји!) сада добија нову димензију кроз нову интерпретацију, ново дешифровање и тумачење. Потврдило се постојање једне додатне, латентне вредности коју многа од ових дела носе, што само говори о још увек скривеним резервоарима који се сада помаљају у новој синергији композитор–извођач.

Ипак, сада је тренутак да о свему проговоримо и на други начин.

Током последње две деценије догодио се драматичан одлив талената из Србије. Као што је Институт „Пупин” остао без научника, тако је и музика остала без бројних извођача и композитора. Многи драгоцени људи су променили адресе. Куленовић, Тикмајер, Ана Михајловић, Соколовић, Вребалов, Миљковић, Дамњановић, Никодијевић... Списак је дуг а овај посве непотпун. Читаве генерације су однеле свој таленат, своје знање али и своје високо образовање. Сувише је поједностављено рећи да су они отишли само из политичких разлога. Не, отишли су и зато што је за њих било недовољно подршке, недовољно прилике да покажу свој рад, недовољно изазова, недовољно признања онда када су их заслужили.

Естетика сурогата

У упражњени простор уселила се естетика сурогата, пластичног цвећа и јефтиног укуса. Свеопшта естрадизација културе. Естрада, приученост, јефтин маркетинг, булеварски укус, искривљен језик сплавова, забава где забави није место, одсуство компетенције, знања, па и васпитања. То је отворило врата новим колатералним појавама. Осим у случајевима ретких медија, нестала је одговорна, професионална и независна музичка критика. О концерту који је последица десетине и стотине радних сати уметника врло често не буде забележена ни једна једина реч, а о уређивачкој политици медија се не дискутује.

У домену уметничке музике мање је награда него у ма којој другој области културе. Осим награде која носи Мокрањчево име а коју додељује Удружење композитора Србије, као да и нема друге. Овог тренутка још нема институције нарученог дела али се планира да је буде; још нема реприза концерата али се разматра могућност не само поновљених извођења у другим градовима у Србији већ се планира и недостајућа концертна сезона; нема специјализованог канала – ни радијског ни телевизијског – на коме би се класични музички садржаји могли емитовати и на тај начин унапређивала концертна публика; ствараоци уметничке музике од стида не би смели показати своја годишња ауторска примања (подаци се налазе у СОКОЈ-у); нема маркетинга који би подржао музичке акције (осим у случају фестивала); нема упознавања уметника с публиком, нема разговора са ствараоцима, нема питања, па макар она била и непријатна. Јер, разговори би можда довели до чињеница, а чињенице би спречиле владавину незнања и импровизације. То би можда довело до тога да се одговорни људи замисле над својим брзоплетим речима, али истовремено и до бољег разумевања савремене уметности. И једно и друго представљало би изванредан резултат ако би био постигнут.

У документу Приоритети Министарства културе у периоду 2007–2013, донетом протеклих месеци, отворен је пут за постепено исправљање оваквог стања и увођење нове праксе где се савремени уметнички израз поштује и подржава.   

Кораци испред стварности

Јер, уметност иде испред, врло често жури, прекогницира стварност, отвара врата непознатог, најављује нови укус и цивилизацијски домашај. Савремена уметност (а свака уметност је у часу настанка била савремена, зар не!) по дефиницији, чак и онда када је конзервативна или еклектична, јесте непријатељ ксенофобичне и ситничаве свести. Уметности треба публика! Савремена уметност доноси напредак света и онда када греши и када лута, и када отвара а затим брзо затвара одређене стилске правце, снага уметности предсказује и најављује. Креативност је стварање новог, истраживање и откривање.

 Уметност, па и савремена музика, није специјалитет истока или запада, севера или југа. Уметност подједнако напредује не само у европским земљама већ и у Јапану, Израелу, Кини, Јужној Америци, Јерменији, Казахстану… па тако мора бити и у Србији.

Јер Србија јесте део (уметничког, савременог и стваралачког) света и не може постати једино место на планети где се доводи у питање домаће уметничко музичко савремено стваралаштво. Музика је, као и велики део њене уметности и културе уосталом, један од најбољих производа модерне Србије.