Bolja strana sveta

SAVREMENA SRPSKA UMETNIČKA MUZIKA
Čitav svet uskoro očekuje Olimpijske igre. U godini igara Kina ne čeka leto da se sportisti okupe već u aprilu počinje veliki prateći program nazvan – Olimpijada kulture. Među brojnim festivalskim programima, izložbama, programima na otvorenom, plesnim i dramskim predstavama, filmskim projekcijama, najavljuje se i festival umetničke muzike s posebnim akcentom na savremenoj muzici. Kina, naravno, zna značaj savremene umetnosti.

Na Islandu, u skandinavskim i baltičkim zemljama, u ostalim zemljama Evrope, savremenom muzičkom stvaralaštvu poklanja se posebna pažnja. Da bi se odgajile nove generacije prosvećenih slušalaca, organizuju se serije koncerata namenjenih deci. Na programu je, opet, savremena muzika.

Muzički kapital Srbije

Pad Berlinskog zida i raspad Sovjetskog Saveza pratio je veliki val umetnika koji su napustili zemlju. Među njima bili su i mnogi savremeni kompozitori. Njihova mnogobrojna dela zapljusnula su Evropu novom osvežavajućom snagom i specifičnom težinom. Od udara tog vala savremena evropska muzička scena bitno se izmenila. Šnitke, Kančeli, Elena Firsova, Sofija Gubajdulina i još desetine kompozitora oplodili su savremenu muzičku scenu sveta, još jedanput dovodeći do toga da kulturna Evropa – kao i na početku prethodnog veka – „stane mirno“ pred veličinom i prodornim predskazanjima nove umetničke estetike. Rusija zna značaj savremene muzičke umetnosti, Evropa zna da njene slave ne bi bilo bez umetnosti. I to one savremene.

I srpska savremena muzika iznedrila je zaista visoke vrednosti. Od Konjovića i Stevana Hristića koji je pre 85 godina osnovao Beogradsku filharmoniju, Milojevića, Tajčevića, Slavenskog, Logara, Ljubice Marić, Obradovića, Mokranjca, Bručija, Maksimovića, Mirjane Živković, Despića, Josifa, Radića, Radovanovića, Babića, Hristića, Trajkovića, Mihajlovića, Jevtića, Hofmana, Erića, Bošnjaka, Milane Stojadinović-Milić, Isidore Žebeljan, Svetlane Savić do generacije mladih među kojima su Anja Đorđević i drugi. Iako među sobom sasvim različiti – jer umetnost počinje od različitosti, jedinstvenosti, neponovljivosti i neočekivanosti, tj. od ličnog talenta – ovi umetnici imaju onaj minimum zajedničkog koji ih čini specifičnim i jedinstvenim kulturnim kapitalom ove zemlje.

Podvući ću za trenutak samo dva imena iz dve udaljene generacije stvaralaca. Jedno je Ljubica Marić, kompozitorka čiju je stogodišnjicu rođenja Unesko uneo u svoju agendu za 2009. i koja je jedan od najznačajnijih srpskih umetničkih profila uopšte. Drugo je Isidora Žebeljan, kompozitorka čija dela danas doslovno osvajaju evropske operske scene i koncertne podijume. Kao Marina Abramović, i ona dobija narudžbine od operskih kuća Beča i Londona, a njene orkestarske kompozicije izvode ugledni orkestri iz Evrope, na primer Janačekova filharmonija.

Odliv talenata

Pre samo nekoliko nedelja srpska savremena muzika imala je na Tribini kompozitora ozbiljan ispit. Kompozitor mlađe generacije a već ozbiljnog renomea Ivan Brkljačić prikazao je uspešnu selekciju dela nastalih tokom proteklih (treba li reći kakvih) 15 godina. Selektor je kroz retrospektivu pokazao savremeni trenutak muzike u Srbiji. Oni koji su bogato ispunjavali koncertnu salu shvatili su da je muzičko stvaralaštvo, uprkos strahovito nepovoljnim okolnostima, pokazalo izuzetnu vitalnost, snagu, originalnost i bliskost sa evropskim i svetskim tokovima, ali iznad svega samosvojnu umetničku vrednost. 

(/slika2)Samo koji dan kasnije orkestar đaka srednje muzičke škole „Mokranjac“ izveo je sa neviđenim entuzijazmom program na kome su bila dela isključivo srpskih kompozitora. Nekoliko meseci ranije Beogradski gudački orkestar „Dušan Skovran”, koji je inače tokom prethodnih decenija izveo na desetine domaćih dela na koncertima od Engleske do Kine, pripremio je i izveo u Holandiji, sa izuzetnim uspehom, program dela savremene srpske muzike. Ovi, ali i drugi koncerti i ansambli koji ovde nisu spomenuti, a bili su izuzetno značajni, doneli su jednu posebnu dragocenost a to je da su već ranije izvođena dela protumačena na novi način i s novim razumevanjem. Ovo je izvanredan trenutak u kome izvođači iznova čitaju partiture koje su prošle sud vremena a publika ih prima sa oduševljenjem, skoro kao otkriće. Muzičko delo (jer muzika je jedina umetnost koja živi isključivo u simbiozi sa svojim tumačem, izvođačem i bez njega zapravo i ne postoji!) sada dobija novu dimenziju kroz novu interpretaciju, novo dešifrovanje i tumačenje. Potvrdilo se postojanje jedne dodatne, latentne vrednosti koju mnoga od ovih dela nose, što samo govori o još uvek skrivenim rezervoarima koji se sada pomaljaju u novoj sinergiji kompozitor–izvođač.

Ipak, sada je trenutak da o svemu progovorimo i na drugi način.

Tokom poslednje dve decenije dogodio se dramatičan odliv talenata iz Srbije. Kao što je Institut „Pupin” ostao bez naučnika, tako je i muzika ostala bez brojnih izvođača i kompozitora. Mnogi dragoceni ljudi su promenili adrese. Kulenović, Tikmajer, Ana Mihajlović, Sokolović, Vrebalov, Miljković, Damnjanović, Nikodijević... Spisak je dug a ovaj posve nepotpun. Čitave generacije su odnele svoj talenat, svoje znanje ali i svoje visoko obrazovanje. Suviše je pojednostavljeno reći da su oni otišli samo iz političkih razloga. Ne, otišli su i zato što je za njih bilo nedovoljno podrške, nedovoljno prilike da pokažu svoj rad, nedovoljno izazova, nedovoljno priznanja onda kada su ih zaslužili.

Estetika surogata

U upražnjeni prostor uselila se estetika surogata, plastičnog cveća i jeftinog ukusa. Sveopšta estradizacija kulture. Estrada, priučenost, jeftin marketing, bulevarski ukus, iskrivljen jezik splavova, zabava gde zabavi nije mesto, odsustvo kompetencije, znanja, pa i vaspitanja. To je otvorilo vrata novim kolateralnim pojavama. Osim u slučajevima retkih medija, nestala je odgovorna, profesionalna i nezavisna muzička kritika. O koncertu koji je posledica desetine i stotine radnih sati umetnika vrlo često ne bude zabeležena ni jedna jedina reč, a o uređivačkoj politici medija se ne diskutuje.

U domenu umetničke muzike manje je nagrada nego u ma kojoj drugoj oblasti kulture. Osim nagrade koja nosi Mokranjčevo ime a koju dodeljuje Udruženje kompozitora Srbije, kao da i nema druge. Ovog trenutka još nema institucije naručenog dela ali se planira da je bude; još nema repriza koncerata ali se razmatra mogućnost ne samo ponovljenih izvođenja u drugim gradovima u Srbiji već se planira i nedostajuća koncertna sezona; nema specijalizovanog kanala – ni radijskog ni televizijskog – na kome bi se klasični muzički sadržaji mogli emitovati i na taj način unapređivala koncertna publika; stvaraoci umetničke muzike od stida ne bi smeli pokazati svoja godišnja autorska primanja (podaci se nalaze u SOKOJ-u); nema marketinga koji bi podržao muzičke akcije (osim u slučaju festivala); nema upoznavanja umetnika s publikom, nema razgovora sa stvaraocima, nema pitanja, pa makar ona bila i neprijatna. Jer, razgovori bi možda doveli do činjenica, a činjenice bi sprečile vladavinu neznanja i improvizacije. To bi možda dovelo do toga da se odgovorni ljudi zamisle nad svojim brzopletim rečima, ali istovremeno i do boljeg razumevanja savremene umetnosti. I jedno i drugo predstavljalo bi izvanredan rezultat ako bi bio postignut.

U dokumentu Prioriteti Ministarstva kulture u periodu 2007–2013, donetom proteklih meseci, otvoren je put za postepeno ispravljanje ovakvog stanja i uvođenje nove prakse gde se savremeni umetnički izraz poštuje i podržava.   

Koraci ispred stvarnosti

Jer, umetnost ide ispred, vrlo često žuri, prekognicira stvarnost, otvara vrata nepoznatog, najavljuje novi ukus i civilizacijski domašaj. Savremena umetnost (a svaka umetnost je u času nastanka bila savremena, zar ne!) po definiciji, čak i onda kada je konzervativna ili eklektična, jeste neprijatelj ksenofobične i sitničave svesti. Umetnosti treba publika! Savremena umetnost donosi napredak sveta i onda kada greši i kada luta, i kada otvara a zatim brzo zatvara određene stilske pravce, snaga umetnosti predskazuje i najavljuje. Kreativnost je stvaranje novog, istraživanje i otkrivanje.

 Umetnost, pa i savremena muzika, nije specijalitet istoka ili zapada, severa ili juga. Umetnost podjednako napreduje ne samo u evropskim zemljama već i u Japanu, Izraelu, Kini, Južnoj Americi, Jermeniji, Kazahstanu… pa tako mora biti i u Srbiji.

Jer Srbija jeste deo (umetničkog, savremenog i stvaralačkog) sveta i ne može postati jedino mesto na planeti gde se dovodi u pitanje domaće umetničko muzičko savremeno stvaralaštvo. Muzika je, kao i veliki deo njene umetnosti i kulture uostalom, jedan od najboljih proizvoda moderne Srbije.