Блиски сусрет завађаних економиста

За економске недаће са којима се свет суочава од 2008. наовамо, као и за наше од 2000. „(нео)либерали” међу најистакнутијим српским економистима окривљују претерано мешање државе и спутавање слободног тржишта. За њихове противнике „антилиберале”, неолиберализам је „заблуда економске науке”, чије су последице катастрофалне и „синоним за економску неефикасност и моралну неосетљивост”. Група „неутралних”, која тврди да не припада ни једном од ова два табора, заговорници су „трећег пута” у креирању економске политике, убеђени да би она била од највеће помоћи слабашној српској привреди.

Ово би, у најкраћем, била срж јучерашње још једне полемике представника два доктринарна правца у нашој економској науци, коју је организовала Академија економских наука.

По речима Љубомира Маџара, „првог” међу „неолибералима”, нисмо у прилици да бирамо између добре државе и лошег тржишта. Код нас су мањкави и држава и тржиште. Заправо, великих неслагања између две струје нема. „У либералним виђењима држава је неопходна за успешан развој друштва кад добро штити власништво, уговорну дисциплину, не спутавајући тржиште, а залагања ’антилиберала’ за више државног деловања – не искључује тржиште.”

Јован Душанић, „антилиберал”, ће на то: „Ми смо више од два различита света, ми смо две галаксије. Јер, систем у којем је све на продају, који од човека прави робу, не служи људима, у којем економија контролише друштво, а не друштво економију, пре или касније мора доживети крах.”

Његов неистомишљеник Мирослав Прокопијевић, међутим, тврди да либералног капитализма одавно нема. Државни капитализам га је заменио. Наше економске недаће после 2000. нису последица примене либералног модела. „Циљ власти после 2000. био је да се бар козметички напусти ’стари режим’ и крене ка више тржишта, док су се критичари (нео)либерализма залагали за мање тржишта. Дакле, ишли су у супротном смеру од онога који је власт бар на речима сматрала пожељним.” 

Љубомир Маџар

– Уместо што водимо сколастичке расправе, било би боље да тражимо решења за проблеме. Да изучимо како су успеле Аустрија и Швајцарска или Чехословачка и Мађарска, а да не поновимо грешке Грчке и Бугарске – предлог је „антилиберала” Благоја Бабића. – У Француској су једнако успешни државни и приватни сектор, јер послују под истим условима.

Његов колега Радован Пешикан упозорава: „Постали смо чекајућа нација. Чекамо да нам држава да посао и да нам Европска унија реши све проблеме.”

Иако је расправа повремено подсећала на немогућ дијалог верника и атеиста, Божо Драшковић примећује да се критичари и заступници неолибералне доктрине слажу да постојеће економско стање није одрживо – привредни раст је малаксао, незапосленост велика, инфлација (не)укроћена, на делу су дефицити, превисока јавна потрошња у односу на моћ привреде, опасно се увећава спољни дуг земље.

Према речима Млађена Ковачевића, Србији је после 2000. наметнута економска политика „са конструкционом грешком”. Свака земља која је применила концепт економског неолиберализма, запала је у тешку економску кризу. Земље које су га напустиле или га нису прихватиле, имају солидне привредне резултате. Ми настављамо по старом, продаћемо „Телеком”.

За Часлава Оцића, јучерашња расправа више је била полемика која збуњује него дијалог који нуди решења. „Ми се чешљамо и расправљамо о фризурама, уместо да нудимо решења.”