Нови Пут свиле: од Кине до Шпаније

Када се недавно из Шпаније у Кину, после четири месеца на шинама, вратио теретни воз са 80 контејнере препуних вина, шунке и маслиновог уља, изгледало је да је коначно обновљен Пут свиле, којим су у средњем веку трговци спојили Европу и Далеки исток. Воз је из кинеског града Јиву, 300 километара јужно од Шангаја, кренуо још 18. новембра прошле године, натоварен милионима шарених божићних и новогодишњих украса, прскалица и петарди и прошао је Казахстан, Русију, Белорусију, Пољску, Немачку и Француску, да би после 10.000 километара за 21 дан стигао у Мадрид 14. децембра.

Додуше, у два наврата је вагонима морао да се мења доњи трап заједно са осовинама и точковима због различитих ширина колосека у Кини, Русији и западној Европи (на улазу у Казахстан и на излазу из Белорусије).

Будућу сталну линију Јиву–Мадрид, која је око 700 километара дужа од транссибирске везе Москва–Владивосток, одржаваће компанија „Транс-Евроазија логистик”, заједничко предузеће немачког Дојчебана и руске државне фирме РЖД, која је и иначе оператер кинеских продора у Европу.

Обим прошлогодишње трговине Европске уније и Кине креће се око милијарду евра дневно, а нови правац за Шпанију још ће знатно повећати тај износ.

Јиву је град са 1,5 милиона становника у провинцији Џеђанг, који је током прошле деценије постао симбол муњевитог процвата понуде и сад се сматра најзначајнијим пунктом за велепродају „ситне робе” на планети. Одатле стиже око 60 процената светске производње декоративних ситница, забавних џиџабиџа, накита, вештачког цвећа… Квалитет сваког појединачног артикла може бити различит, баш као и његова цена.Ту су, наравно, у понуди и спортски реквизити, сувенири, козметика…Укупни купопродајни биланс у граду прошле године премашио је 23 милијарде долара, што је био раст од 28 одсто у односу на претходних 12 месеци.

Историја тог тржишта почела је 1982. када је општина поставила 700 трговачких тезги које су се умножиле више од 100 пута и сад су распоређене у три велика тржна центра. Највећи је међународни „Трејд март” (Футијан маркет) на око 400 хектара са 62.000 фирми у којима 100.000 велетрговаца свакодневно од девет ујутру до пет по подне излаже чак 400.000 различитих производа из 40 индустријских делатности. Више од половине те понуде извози се у 215 земаља.

„Трејд март” је, у ствари, стални сајам информатике, иновација и свакодневних потрепштина, а представља истовремено и дистрибутивни центар за сву робу широке потрошње. Простор је од 2000. године ширен и дограђивани су специјализовани објекти, од којих најмањи има површину од 34 хектара, а највећи је 65 хектара.

Сваког дана просечно око 40.000 купаца посети „Трејд март”, а рачуна се да су од тога барем 5.000 странци из Европе. Тек нешто мањи су центри „Хунгванг маркет” и „Биванг маркет”, такође са хиљадама монтажних кабина од петнаестак квадрата у којима неуморно послују кинески бизнисмени. 

Али, истовремено, Јиву је такође познат и као светски центар индустрије фалсификата; то је Волстрит лажних брендова – нескривено се производи и потом продаје 100.000 кривотворених робних марки и дневно око 2.000 тона фалсификата промени власника.

Међутим, правац Јиву–Мадрид–Јиву није први коридор који спаја Кину са западном Европом и који називају Нови пут свиле; одавно већ, откако је Кина велики извозник, постоји „трокраки евроазијски копнени мост” чија је окосница Транссибирска железница која се од Москве спаја с Кином директно, или преко Монголије или преко Казахстана.

Први крак је источна рута која везује Кину са руским Восточним портом код Владивостока, северна рута спаја кинески град Манџули у покрајини Унутрашња Монголија са руским Забајкалским и јужни крак иде преко Казахстана да би се опет наставио на транссибирски правац.

Друга траса успостављена је из Чонгкинга у југозападној Кини до Дуизбурга, чворишта немачке железнице, преко прелаза Алашанку у Синђангу, најпре у Казахстан, па кроз Русију у Пољску до Немачке, где се стиже за 16 дана. Од марта прошле године том рутом трипут недељно иду композиције са око 50 контејнера, дупло већих од стандардних.

Још 2008. први теретни воз стигао је за 17 дана из Сјенгтана до Хамбурга, а кинески медији често наводе и „нови евроазијски копнени мост” који се из Љањунганга, скоро на самој обали Жутог мора, везује на 1.800 километара удаљени град Ланџу у централној, односно северозападној Кини и потом иде још 2.000 километара до Урумчија у Синђангу и потом опет у Казахстан.

Од казахстанске престонице Алматија „нови копнени мост” може да настави у Ташкент и Самарканд у Узбекистану, па преко Ашхабада, престонице Туркменије, стиже у луку Туркменбаши на обали Каспијског мора. Један крак пруге из Теџена у Туркменији одваја се и улази у Иран, што омогућава (додуше, опет уз промену ширине точкова на вагонима) приступ земљама Персијског залива, Турској и Кавказу.

Кинези, додуше без јасног прецизирања праваца, говоре да већ постоји импресивна повезаност Љањунганга с Ротердамом и да је та пруга тренутно најдужа на свету – 11.870 километара.

Очигледно се завршила фаза кинеске експанзије базиране на јефтиној радној снази, сведоци смо великим инвестицијама у инфраструктуру, а већ почиње развој ослоњен на високу технологију и софистициране производе који су ценовно и по квалитету конкурентни западним.

У сваком случају испоставља се да су многи копнени „путеви свиле” из Кине у Европу већ неко време врло прометни; а истовремено, видљива је и дугорочна стратегија Пекинга. Кина, наиме, упоредо са копненом комуникацијом, планира да и даље одржава и развија и морски правац од Шангаја, преко Индијског океана, кроз Суец до Пиреја и Солуна, па је с тим у вези и пројекат брзе пруге Београд–Будимпешта, односно „напад” на тржишта централне и југоисточне Европе.