Сајонара, господине Кимура

После годину дана проведених у Србији господин Сусуму Кимура (66) спрема се за повратак кући. Искусни стручњак за унапређење производње, гост и учитељ наших пословних људи, ускоро ће се вратити у родни Јапан. Ова пријатељска земља нам га је послала да подучи наше људе неким од јапанских пословних вештина. Све оне стају у једну реч – каизен, која је много више од речи. Каизен је филозофија, начин живота, свакодневица сваког Јапанца.

У каизену је тајна јапанског привредног чуда.

Али, Јапанци не крију тајну каизена. Напротив, они је радо откривају и шире, стичући тако пријатеље широм света. Зашто? Па, зато, тврде упућени, јер знају да ће, живећи по каизено, увек бити испред других.

Сусуму Кимура је посејао благородно семе каизена у 12 малих фирми широм Србије. Наизуст изговара њихова имена: „Сила” – Стара Моравица, „Бак”, Питура и „Елитас” из Београда, „Застава инпро” – Крагујевац, „Минг ковачница” и ДМВ – Ниш, „Новкабел” и ДИП „Ливница” – Нови Сад, ФКЛ – Темерин и ФПМ „Агромеханика” – Бољевац.

Та најучесталија реч, рекло би се, у свакодневном говору Јапанаца преводи се као синтагма – стално унапређивање. Каизен је и промена набоље, којој се у овој зељи стално тежи у свим областима живота – у производњи, инжењерингу, пословању, али и у медицини, психијатрији, банкарству и другим државним и приватним пословима. На „Википедији” се може прочитати да је каизен свакодневна активност, чији циљ превазилази једноставно побољшање продуктивности. Када се уради правилно, хуманизује радно место, елиминише претерано тежак рад и учи људе како да прате свој рад и смање шкарт.

Господин Кимура се по одласку 2012. у заслужену пензију, са места председника једне од великих „Мицубишијевих” компанија, годину дана дружио са унуком и играо голф. Таман колико да се пензионисани Јапанац ужели посла. У потрази за неким коме би требало његово знање, прихватио је понуду Јапанске агенције за међународну сарадњу (JICA) да годину дана добровољно ради у Србији.

Наша Агенција за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) тражила је од јапанске „Џаике” стручњака за организацију рада који би поспешио конкурентност наших малих извозника. „Џаика” је јапанском „ветерану рада” обезбедила авионску карту, смештај и храну, а СИЕПА аутомобил и канцеларију с рачунаром. Од њега се очекивало да запосленима у нашим малим и средњим предузећима пренесе „Лин производни систем” (LEAN),који примењује каизен. У најкраћем, реч је о систему организације производње која, с најмање улагања, даје највећу добит и квалитет.

Од слетања на београдски аеродром стални пратилац и асистент господина Кимуру био је Матеја Миленковић Инумару, „наш Јапанац”, син бившег дописника Танјуга Драгана Миленковића. Матеја је дипломац београдског Факултета организационих наука, саветник СИЕПА, специјалиста за „Лин производни систем”, а јапански му је матерњи. Заједно су одржали 140 предавања и прешли више од 23.000 километара по Србији.

– За Србију сам чуо давне 1984. године – сећа се Кимуру. – Пратећи спектакуларно отварање Зимских олимпијских игара у Сарајеву, сазнао сам да је Србија једна од југословенских република. Тада ми је било јасно да је Југославија моћна држава. Још не могу да докучим разлоге за рат и њен нестанак. У Београду сам први пут био 2006. Одмах ми се свидео. Експонати Војног музеја на Калемегдану су потврда да сте земља са богатом индустријском традицијом.

Слом српске индустрије од 1990. године до краја прве деценије овог века био је страховит. Пре четврт века српска индустрија је имала безмало милион запослених. Према подацима за 2010. у њој је радило само око триста хиљада људи. Како да се Србија поново индустријализује?

– Само сталним смањивањем трошкова и повећавањем зараде у производњи робе са високим уделом додате вредности – одговара господин Кимуру.

И, наравно – каизен. Што значи – „стално унапређивање организације рада, почев од одржавања радног простора, у коме не сме бити ничег сувишног, до чувања алата и његове доступности, непрекидног личног усавршавања сваког запосленог. Кад вам се учини да сте ствар довели до савршенства, то значи да је куцнуо час за иновације које су моторна снага напретка.”

Кимуру не заборавља ни однос власника према запосленима, нарочито када је реч о расподели увећане зараде.

– Веома је битно да део увећане зараде, коју је донела примена система сталног унапређивања, добију и запослени који су га спроводили – каже Кимуру. – Сваки успех се мора поделити са запосленима. То је једини пут до већег стандарда.

Као прави пријатељ, господин Кимура не прећуткује наше мане. Власницима и пословодствима наших предузећа замера да недовољно разговарају са запосленима.

А шта му се допало код нас?

– Умете да прославите успех. Код вас се баш добро једе и пије.

Сајонара, господине Кимура! Дођите нам опет!