Чо­ве­чан­ству пре­ти жеђ

Кап по кап, свет је на ко­рак од ве­ли­ке не­ста­ши­це пи­ја­ће во­де, упо­зо­ри­ле су Ује­ди­ње­не на­ци­је кра­јем про­шле сед­ми­це, по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња Свет­ског да­на во­де (22. мар­та). 

Већ 2030. го­ди­не чо­ве­чан­ство се мо­же су­о­чи­ти са де­фи­ци­том во­де од 40 од­сто уко­ли­ко сме­ста не поч­не да уна­пре­ђу­је одр­жа­ва­ње и ко­ри­шће­ње дра­го­це­них из­во­ра, сма­тра­ју УН.

Свет­ски еко­ном­ски фо­рум из Да­во­са сма­тра да је кри­за са во­до­снаб­де­ва­њем све­та је­дан од во­де­ћих гло­бал­них ри­зи­ка у пред­сто­је­ћој де­це­ни­ји због сло­же­ног укр­шта­ња ра­зно­род­них фак­то­ра: де­мо­граф­ске екс­пло­зи­је, по­ра­ста си­ро­ма­штва, ћу­дљи­вих кли­мат­ских про­ме­на, еко­ном­ског по­су­ста­ја­ња... Фо­рум зло­слут­но прог­но­зи­ра да ће бу­ду­ћи ма­њак во­де ши­ром све­та има­ти и „по­ли­тич­ке по­сле­ди­це”.

Да­на­шњи по­ка­за­те­љи оску­ди­це во­де већ су алар­мант­ни – од се­ве­ро­и­сточ­не Ки­не, ин­диј­ског пот­кон­ти­нен­та и Пер­сиј­ског за­ли­ва до Са­хе­ла и Под­са­ха­ре, ју­га Евро­пе, Ка­ли­фор­ни­је, Бра­зи­ла и ју­га Аустра­ли­је. Ме­ђу­на­род­но удру­же­ње при­ват­них опе­ра­те­ра во­до­снаб­де­ва­ња про­це­њу­је да 1,8 до три ми­ли­јар­де љу­ди да­нас не­ма при­ступ са­ни­тар­но про­ве­ре­ној пи­ја­ћој во­ди.

У тој кри­зи при­ват­ни ка­пи­тал ви­ди све ви­ше раз­ло­га за ан­га­жо­ва­ње. 

Свет не­ће би­ти до­сто­јан­ствен, здрав и бе­ри­ће­тан уко­ли­ко се хит­но не су­о­чи­мо са про­бле­мом очу­ва­ња и снаб­де­ва­ња свих во­дом, по­ру­чу­је Бан Ки Мун, ге­не­рал­ни се­кре­тар УН. 

                                                              *    *    *    *

„Во­да у кло­зет­ским шо­ља­ма на За­па­ду де­сет пу­та је чи­сти­ја од во­де ко­ју пи­ју ми­ли­о­ни љу­ди ши­ром остат­ка све­та.” По­сле те ре­че­ни­це Мет Деј­мон, хо­ли­вуд­ски глу­мац, су­о­сни­вач „Wa­ter.org” и до­бит­ник Кри­стал­не на­гра­де Свет­ског еко­ном­ског фо­ру­ма 2014. го­ди­не,  по­лио се ко­фом во­де из ве-цеa не би ли све­ту скре­нуо па­жњу на по­ни­жа­ва­ју­ћи при­ступ во­ди ми­ли­о­на љу­ди да­на­шње ци­ви­ли­за­ци­је. 

Пре­ко 780 ми­ли­о­на љу­ди (де­се­ти­на свет­ске по­пу­ла­ци­је) да­нас пи­ју во­ду са из­во­ра ко­је де­ле са жи­во­ти­ња­ма. Уз то, ми­ли­јар­да љу­ди сва­ко­днев­но вр­ши ну­жду у при­ро­ди, док 2,5 ми­ли­јар­де љу­ди не­ма при­ступ то­а­ле­ти­ма са уре­ђе­ним си­сте­мом за раз­град­њу от­па­да. Сва­ких 15 се­кун­ди не­где на све­ту јед­но де­те умре од по­сле­ди­ца бо­ле­сти иза­зва­них ло­шом во­дом, као и још ско­ро че­ти­ри ми­ли­о­на од­ра­слих љу­ди го­ди­шње. При то­ме, свет ће у сле­де­ће три де­це­ни­је по­ста­ти број­ни­ји за још две до три ми­ли­јар­де ста­нов­ни­ка. Да за­до­во­љи жи­вот­не по­тре­бе око 9,1 ми­ли­јар­ду љу­ди, гло­бал­на про­из­вод­ња хра­не мо­ра­ће од са­да до 2050. го­ди­не да се уве­ћа 60 од­сто, док ће агро­би­знис у зе­мља­ма у раз­во­ју мо­ра­ти да се удво­стру­чи – по­че­сто баш у ре­ги­о­ни­ма где има све ма­ње во­де, по­себ­но под­зем­них из­во­ра. Исто­вре­ме­но, гло­бал­на ин­ду­стриј­ска про­из­вод­ња уве­ћа­ће сво­ју тра­жњу во­де до 2050. го­ди­не за око 400 од­сто... на­во­ди се у ово­го­ди­шњем из­ве­шта­ју УН  под на­сло­вом „Во­да и одр­жи­ви раз­вој” ко­ји ће ове го­ди­не би­ти пред­мет ши­ро­ке гло­бал­не де­ба­те под по­кро­ви­тељ­ством ове свет­ске ор­га­ни­за­ци­је. 

Уз ова­кве по­дат­ке УН, Деј­мо­нов на пр­ви по­глед не­у­о­би­ча­је­ни апел има кошмарну позадину.

„ Сна­жан при­вред­ни раст и по­бољ­ша­ње жи­вот­ног стан­дар­да све број­ни­је сред­ње кла­се ши­ром све­та до­ве­ли су до оштрог по­ра­ста по­тро­шње во­де, што на ду­ге ста­зе мо­же би­ти нео­др­жи­ви сце­на­рио. На­ро­чи­то та­мо где је снаб­де­ва­ње во­дом не­ста­бил­но или оскуд­но, као и та­мо где су упо­тре­ба во­де, ње­на ди­стри­бу­ци­ја, це­на, по­тро­шња и упра­вља­ње вод­ним ре­сур­си­ма ло­ше спро­ве­де­ни или ре­гу­ли­са­ни... Са дру­ге стра­не У ур­ба­ним сре­ди­на­ма 2050. го­ди­не жи­ве­ће 69 од­сто свет­ског ста­нов­ни­штва од­но­сно 6,3 ми­ли­јар­де љу­ди..”на­во­ди Из­ве­штај УН. у „Из­гле­ди­ма раз­во­ја све­та у 2015” Свет­ског еко­ном­ског фо­ру­ма из Да­во­са. 

Ко све, са ким и о че­му у ве­зи са во­до­снаб­де­ва­њем би­ће ина­че ве­ли­ка те­ма сеп­тем­бар­ске се­си­је Ге­не­рал­не скуп­шти­не ка­да тре­ба да бу­де усво­је­на сле­де­ћа ли­ста ци­ље­ва одр­жи­вог ра­ста све­та. 

„На гло­бал­ном пла­ну већ по­сто­ји кон­сен­зус да су во­да и обез­бе­ђи­ва­ње са­ни­тар­них чво­ро­ва од су­штин­ског зна­ча­ја за оства­ре­ње мно­гих одр­жи­вих раз­вој­них ци­ље­ва. Они су не­раз­двој­но по­ве­за­ни са кли­мат­ским про­ме­на­ма, по­љо­при­вре­дом, си­гур­ним обез­бе­ђе­њем хра­не, здра­вљем, енер­ги­јом, рав­но­прав­но­сти ме­ђу љу­ди­ма, обра­зо­ва­њем... Тре­ну­так је да свет раз­ви­је ме­ха­ни­зме за ме­ре­ње, над­зор и спро­во­ђе­ње нео­п­ход­них ме­ра”, ис­ти­че ових да­на Ми­шел Жи­ро, пред­сед­ник Аген­ци­је за во­ду УН и ге­не­рал­ни се­кре­тар Свет­ске ме­те­о­ро­ло­шке ор­га­ни­за­ци­је. 

Ко­ли­ка је од­луч­ност све­та да се за­јед­нич­ки и фрон­тал­но су­о­чи са иза­зо­ви­ма во­до­снаб­де­ва­ња у бли­ској бу­дућ­но­сти би­ће ви­дљи­ви­је на је­сен. Свет­ски еко­ном­ски фо­рум из Да­во­са упо­зо­ра­ва да су ору­жа­ни су­ко­би ве­о­ма из­глед­ни у ре­ги­о­ни­ма из­у­зет­них су­ша и по­пла­ва, при че­му оце­њу­је да су на том пла­ну нај­у­гро­же­ни­ји ба­се­ни ре­ка Јор­дан, Рио Гран­де, Ме­конг и Нил. Ина­че, не­што ви­ше од 97 од­сто во­де све­та на­ла­зи се у оке­а­ни­ма. Од око 2,5 од­сто све­же слат­ке  во­де ла­вов­ски део (го­то­во 70 од­сто) смр­знут је у гле­че­ри­ма, ма­ју­шни део (око је­дан од­сто) но­се је­зе­ра, ре­ке и оста­ли по­вр­шин­ски из­во­ри, док су пре­о­ста­лих го­то­во 30 од­сто во­де под­зем­ни из­во­ри. „Већ 2025. го­ди­не две тре­ћи­не све­та жи­ве­ће у оску­ди­ци во­де”, зло­коб­но пред­ви­ђа Ме­ђу­на­род­ни ин­сти­тут за ме­наџ­мент во­де. 

Не чу­ди он­да што од пр­вог упо­зо­ре­ња Свет­ске бан­ке пре два­де­се­так го­ди­на да све­ту пре­ти кри­за снаб­де­ва­ња во­дом по­је­ди­ни ре­ги­о­ни све­та уве­ли­ко ра­де на но­вим пу­те­ви­ма ко­ри­шће­ња и очу­ва­ња рас­по­ло­жи­ве во­де. 

У ба­се­ну ре­ке Ме­конг (јед­ном од нај­ве­ћих на све­ту), ко­ји по­кри­ва те­ри­то­ри­је Ки­не, Мјан­ма­ра, Ла­о­са, Тај­лан­да, Кам­бо­џе и Ви­јет­на­ма, пре­ко 60 ми­ли­о­на љу­ди ди­рект­но за­ви­си од ви­си­не ње­ног во­до­ста­ја. Зе­мље дуж ба­се­на Ме­кон­га од­ско­ра раз­ра­ђу­ју мо­дел за­јед­нич­ког пра­ће­ња во­до­ста­ја и ко­ри­шће­ња хи­дро­по­тен­ци­ја­ла – пр­ви пут упо­тре­бљен у ба­се­ну ре­ке Ма­ри у Аустра­ли­ји. Сли­чан мо­дел ис­про­ба­ва се у обла­сти ба­се­на ре­ке Ко­ши, ко­ја се из Ки­не пре­ко Хи­ма­ла­ја про­те­же до Не­па­ла, и ре­ке Ганг у Ин­ди­ји. И дру­ге зе­мље у ре­ги­о­ни­ма оскуд­ним во­дом уви­ђа­ју да је за­јед­нич­ки план ко­ри­шће­ња ме­ђу­на­род­них ре­ка од жи­вот­ног зна­ча­ја. Ко­ли­ко кра­јем про­шле сед­ми­це зва­нич­ни Тел Авив и Аман по­сти­гли су спо­ра­зум о бу­ду­ћем за­јед­нич­ком над­зо­ру ко­ри­шће­ња ре­ке Јор­дан. 

Мо­гу­ћи ма­њак во­де мо­жда и збли­жи свет?

Та­ња Ву­јић

-----------------------------------------------------------

Во­да у Ка­ли­фор­ни­ји по­ста­је зла­та вред­на

Због топлог и сувог времена озбиљно се размишља о рециклажи коришћене воде, одсољавању Пацифика и увођењу рестрикција за становништво

Барак Обама у разговору са пољопривредницима угрожене државе (Фото Ројтерс)

Су­ши се не на­зи­ре крај. По­сле че­ти­ри уза­стоп­не го­ди­не ва­па­ја за ки­шом, ни­кло је пи­та­ње ка­ко ће се Ка­ли­фор­ни­ја су­о­чи­ти са по­сле­ди­ца­ма од ко­јих је нај­кри­тич­ни­ја – не­ста­ши­ца во­де.

И да­ље се прог­но­зи­ра са­мо сун­ча­но и то­пло вре­ме, а у ре­зер­во­а­ри­ма „Злат­не др­жа­ве” оста­ло је во­де за око го­ди­ну да­на. Због то­га је НА­СА по­зва­ла да се већ са­да осми­сли  „ра­ци­о­нал­на по­тро­шња” од­но­сно да се раз­ми­сли о ре­стрик­ци­ја­ма, ја­вио је АП. И мно­ги дру­ги де­ло­ви аме­рич­ког за­па­да мо­ра­ће да ску­ју план за још су­вљи пе­ри­од ко­ји их оче­ку­је то­ком на­ред­них ме­се­ци као и за ме­га­су­ше, пред­ви­ђе­не за сре­ди­ну ве­ка. 

„Те­шко је за­ми­сли­ти, али не­ста­ши­ца во­де у че­сма­ма је из­ра­зи­та мо­гућ­ност”, ка­же ме­те­о­ро­лог Стив Бо­у­ен. 

Ако до то­га до­ђе, пи­ше лист „Ју-Ес-Еј Ту­деј”, југ аме­рич­ке за­пад­не оба­ле мо­ра­ће да раз­ми­сли о ре­ци­кли­ра­њу во­де и од­со­ља­ва­њу Ти­хог оке­а­на, ску­пој тех­но­ло­ги­ји ко­ју је Сан Ди­је­го, на са­мом ју­гу Ка­ли­фор­ни­је, већ по­чео да при­ме­њу­је. 

„У по­љо­при­вре­ди, де­са­ли­ни­за­ци­ја је пре­ску­па и ни­ко не раз­ми­шља о њој. Али вре­ме­ном ће­мо је све ви­ше гле­да­ти на ме­сти­ма без дру­гих оп­ци­ја као што је да­нас гле­да­мо на Бли­ском ис­то­ку и у за­ли­ви­ским зе­мља­ма”, ка­же ис­тра­жи­вач са Па­ци­фич­ког ин­сти­ту­та у Оуклан­ду, Пи­тер Клик. 

Пре­ма јед­ним про­це­на­ма, нај­мно­го­људ­ни­ја аме­рич­ка др­жа­ва (38 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка) због ових не­во­ља је из­гу­би­ла пет ми­ли­јар­ди до­ла­ра од 2010. Пре­ма дру­гим сту­ди­ја­ма, са­мо про­шле го­ди­не, 400.000 ка­ли­фор­ниј­ских по­љо­при­вред­ни­ка, ко­ји про­из­во­де го­то­ву по­ло­ви­ну во­ћа и по­вр­ћа у САД, оста­ло је крат­ко за 2,2 ми­ли­јар­ди до­ла­ра. Сма­њи­ће број гр­ла сто­ке и по­вр­ши­не под за­са­ди­ма. Пре­то­пла ле­та зна­чи­ће ве­ћу по­тро­шњу и ве­ћи при­ти­сак на енер­гет­ски си­стем, па да­кле и ску­пљу стру­ју и скок це­на хра­не. Еко­ло­зи го­ди­на­ма упо­зо­ра­ва­ју упра­во на ова­кав сце­на­рио због не­у­ме­ре­не по­тро­шње и про­из­вод­ње ко­ји до­во­де до гло­бал­ног ото­пља­ва­ња. У Ка­ли­фор­ни­ји су 2014. за­бе­ле­же­не нај­ви­ше тем­пе­ра­ту­ре ика­да, а ова зи­ма је би­ла нај­то­пли­ја до­сад.  Гу­вер­нер Џе­ри Бра­ун и за­ко­но­дав­ци из обе до­ми­нант­не пар­ти­је, де­мо­крат­ске и ре­пу­бли­кан­ске, иза­шли су у јав­ност са на­цр­том ко­ји пред­ви­ђа ула­га­ње јед­не ми­ли­јар­де до­ла­ра у по­бољ­ша­ње во­до­во­да и сред­ства за бор­бу про­тив су­ше и по­жа­ра, дру­гог ве­ли­ког про­бле­ма Ка­ли­фор­ни­је. Бра­ун је про­шле го­ди­не у ове свр­хе већ одо­брио око 670 ми­ли­о­на до­ла­ра, али је, ка­ко пи­ше „Лос Ан­ђе­лес тајмс” по­тро­ше­на са­мо тре­ћи­на су­ме, углав­ном за по­моћ под­руч­ји­ма у ко­ји­ма је во­да већ по­ста­ла „зла­та вред­на”. Ло­кал­не вла­сти су уве­ле и бла­ге ре­стрик­ци­је ко­је се за­сад сво­де на огра­ни­ча­ва­ње бро­ја да­на у не­де­љи то­ком ко­јих је ста­нов­ни­ци­ма до­зво­ље­но да за­ли­ва­ју трав­ња­ке ис­пред сво­јих ку­ћа.

Не­до­ста­так па­да­ви­на да­нас је у сре­ди­шту ин­те­ре­со­ва­ња, али у Ка­ли­фор­ни­ји је обич­но та­ко да по­сле ду­гих су­ша на­сту­па пе­ри­од ја­ких олу­ја. Због то­га по­ме­ну­ти план та­мо­шњих вла­сти пред­ви­ђа и су­о­ча­ва­ње са мо­гу­ћим обил­ним ки­ша­ма и по­пла­ва­ма. 

„Из­не­на­да, док сте још усред­сре­ђе­ни на су­шу, мо­же­те се су­о­чи­ти са ја­ким олу­ја­ма ко­је иза­зи­ва­ју по­пла­ве и ха­ос”, упо­зо­ра­ва гу­вер­нер. 

Вре­ме оста­је екс­трем­но, чак и ка­да се ме­ња.

Ј. Сте­ва­но­вић

-----------------------------------------------------------

Ак­ти­ви­сти спа­са­ва­ју во­до­вод­не ком­па­ни­је у Грч­кој

Од­у­пи­ра­ње по­ку­ша­ју при­ва­ти­за­ци­је грч­ких во­до­вод­них ком­па­ни­ја, европ­ски ак­ти­ви­сти за за­шти­ту жи­вот­не сре­ди­не сма­тра­ју јед­ним од сво­јих нај­ве­ћих успе­ха. Ка­ко је сво­је­вре­ме­но са­оп­шти­ла гра­ђан­ска ини­ци­ја­ти­ва „Во­да за све”, грч­ка вла­да је још про­шле го­ди­не од­лу­чи­ла да об­у­ста­ви при­ва­ти­за­ци­ју во­до­вод­них ком­па­ни­ја у Ати­ни и Со­лу­ну. Ова­квој од­лу­ци, ко­ја је би­ла у су­прот­но­сти са же­ља­ма „трој­ке” (Европ­ска ко­ми­си­ја, Европ­ска цен­трал­на бан­ка и Ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни фонд), прет­хо­дио је ре­фе­рен­дум у Со­лу­ну и од­лу­ка су­да да је иде­ја о пре­ла­ску ком­па­ни­је за пре­ра­ду во­де и снаб­де­ва­ње у ру­ке при­ват­ни­ка – не­ле­гал­на. 

Од­лу­ку је об­ја­ви­ла још Са­ма­ра­со­ва вла­да и сма­тра се нај­ве­ћом по­бе­дом за­ступ­ни­ка те­зе да пред­у­зе­ћа од ви­тал­ног зна­ча­ја за зе­мљу не би тре­ба­ло да бу­ду у вла­сни­штву при­ват­ни­ка. 

„Во­да за све” оце­њу­је да би та­кав раз­вој до­га­ђа­ја до­вео до го­то­во нео­сет­ног олак­ша­ња у грч­ким фи­нан­си­ја­ма, док би у ду­го­роч­ној пер­спек­ти­ви Гр­ци оста­ли без кон­тро­ле над соп­стве­ном во­до­вод­ном мре­жом, а це­на во­де би ра­сла у скла­ду са тр­жи­шним прин­ци­пи­ма. 

Је­дан од усло­ва ко­је је за фи­нан­сиј­ску по­моћ Грч­кој по­ста­ви­ла „трој­ка” би­ла је и при­ва­ти­за­ци­ја се­дам др­жав­них пред­у­зе­ћа, ме­ђу ко­ји­ма су и по­ме­ну­та во­до­вод­на пред­у­зе­ћа у Ати­ни и Со­лу­ну. Грч­ки ме­ди­ји, не без гор­чи­не, пре­но­се да су ме­та стра­них кре­ди­то­ра по пра­ви­лу успе­шна и про­фи­та­бил­на пред­у­зе­ћа по­пут ова два, на ко­је је око би­ла ба­ци­ла фран­цу­ска мул­ти­на­ци­о­нал­на ком­па­ни­ја. 

На­ду, ме­ђу­тим, ули­ва по­бе­да Си­ри­зе, чи­ји је ли­дер Алек­сис Ци­прас још у пред­из­бор­ној кам­па­њи ја­сно ре­као да не­ма раз­у­ме­ва­ња за оту­ђи­ва­ње фир­ми од ви­тал­ног на­ци­о­нал­ног ин­те­ре­са. Слу­чај атин­ских и со­лун­ских во­до­вод­них пред­у­зе­ћа по­ка­зу­је и ва­жност са­мо­ор­га­ни­зо­ва­ња гра­ђа­на ко­ји су спрем­ни да по­кре­ну ини­ци­ја­ти­ву за очу­ва­ње оп­штег до­бра.

Д. В.