Министар, цар и петља

Недавни протест просветара изазвао је велику медијску пажњу. Али уместо да чујемо нешто више о њиховим захтевима и о ономе што је проузроковало један од најдужих штрајкова тог типа у последње време, новине су пунили готово таблоидни наслови и фотографије „инцидента” у којем је министар просвете, замислите, попрскан водом?

Право на протест се у либерално-демократским друштвима формално гарантује свима, али чим се тако нешто догоди, код нас почиње готово оркестрирана хајка на његове учеснике. Mеханизам дискредитације у случају протеста просветара задобио је два различита одјека која можемо одредити као злонамерни и добронамерни. У првом случају, ради се о оним осуђујућим коментарима који служе томе да код читатеља изазову помешана осећања забринутости и стида, а заправо се заснивају на лажном морализму. Питања попут „да ли је то прави пример понашања (мисли се на поливање министра водом) који просветари треба да дају нашој деци” и „приличи ли једном члану академске заједнице да се служи таквим средствима”, примери су овога. Премда су ова питања по својој природи реторичка и служе томе да сваку даљу расправу окончају (јер ко би се усудио да не буде забринут за „будућност наше деце”), потребно је избећи ћорсокак у који нас доводе и на њих озбиљно одговорити. У том погледу, можда је баш ово тренутак да се каже: „Да, то је тај пример!”, јер нашој јавности је превише оних примера у којима се на постојеће девастирање животних услова до сада углавном одговарало ћутањем, трпљењем и скретањем погледа. Стога би наши душебрижници требало да одахну: деца ће, ако ништа друго, из ових примера моћи да науче да не остају по страни, већ да се за своја права боре.

С друге стране, случајеви добронамерних критика просветара перфидног су усмерења. Њихов циљ није да директно обесмисле читав скуп унижавањем свих његових учесника, што је био случај код злонамерних опаски. Као пример оваквог приступа може нам послужити уводник објављен у „Политици” (,Заливање Вербића”, 19. март). Док, с једне стране, ауторка Сандра Гуцијан покушава да избегне клопке сензационализма говорећи о просветарима, с друге стране, кад је реч о приказивању министра и његовог силаска у реални свет, њен дискурс задобија манир једне епопеје. Иако се министар оглушио о позиве штрајкача да им се на лицу места обрати са бине, а његова се шетња завршила упућивањем позива синдикалним лидерима да поново проблеме решавају иза затворених врата његовог кабинета, ауторка ово види као потез некога са петљом, и за разлику од непослушних просветара који заслужују кеца из владања, министар Вербић је овде наводно испао један велики цар. Овде, такође, постоји један вид измештања перспективе испољен у овој первертираној критици. Док се поступци министра (који би се, с обзиром на његову јавну функцију, у најмању руку требало проматрати као уобичајени) у датом тексту величају као какав подвиг, ауторка с друге стране долази као генерал после битке како би штрајкачима објаснила на које тачно начине они смеју и треба да се буне да би њихова буна била легитимна. Или барем по њеном укусу. Та добронамерна критика почиње констатацијом да никако „није смело да дође до поливања”, јер ће медији (као што и јесу) то искористити за делегитимизацију протеста. Међутим, чињеница да ауторка не види проблем у таквим медијима, већ акценат ставља на (наводно) погрешне тактичке поставке у организацији протеста само доприноси репродуковању сензационалистичке медијске матрице.

А заиста звучи недоследно истовремено тврдити да је министрова шетња на скупу просветара била херојска, док је за коначно решење проблема заправо потребно нешто што би у потпуности противуречило целокупној политици владе. Подсетимо, смер којем се наша власт приклонила и којег се неприкосновено држи подразумева све чешће и све веће резање јавних трошкова у циљу смањења државног дефицита. Овај смер је само зацементиран недавним уговором са ММФ-ом. Министар просвете који би се оваквој политици супротставио тек би тад могао бити „цар” који заправо има петљу.

Чланови ,,Герусије”, колектива који се бави теоријско-аналитичким радом