Ministar, car i petlja

Nedavni protest prosvetara izazvao je veliku medijsku pažnju. Ali umesto da čujemo nešto više o njihovim zahtevima i o onome što je prouzrokovalo jedan od najdužih štrajkova tog tipa u poslednje vreme, novine su punili gotovo tabloidni naslovi i fotografije „incidenta” u kojem je ministar prosvete, zamislite, poprskan vodom?

Pravo na protest se u liberalno-demokratskim društvima formalno garantuje svima, ali čim se tako nešto dogodi, kod nas počinje gotovo orkestrirana hajka na njegove učesnike. Mehanizam diskreditacije u slučaju protesta prosvetara zadobio je dva različita odjeka koja možemo odrediti kao zlonamerni i dobronamerni. U prvom slučaju, radi se o onim osuđujućim komentarima koji služe tome da kod čitatelja izazovu pomešana osećanja zabrinutosti i stida, a zapravo se zasnivaju na lažnom moralizmu. Pitanja poput „da li je to pravi primer ponašanja (misli se na polivanje ministra vodom) koji prosvetari treba da daju našoj deci” i „priliči li jednom članu akademske zajednice da se služi takvim sredstvima”, primeri su ovoga. Premda su ova pitanja po svojoj prirodi retorička i služe tome da svaku dalju raspravu okončaju (jer ko bi se usudio da ne bude zabrinut za „budućnost naše dece”), potrebno je izbeći ćorsokak u koji nas dovode i na njih ozbiljno odgovoriti. U tom pogledu, možda je baš ovo trenutak da se kaže: „Da, to je taj primer!”, jer našoj javnosti je previše onih primera u kojima se na postojeće devastiranje životnih uslova do sada uglavnom odgovaralo ćutanjem, trpljenjem i skretanjem pogleda. Stoga bi naši dušebrižnici trebalo da odahnu: deca će, ako ništa drugo, iz ovih primera moći da nauče da ne ostaju po strani, već da se za svoja prava bore.

S druge strane, slučajevi dobronamernih kritika prosvetara perfidnog su usmerenja. Njihov cilj nije da direktno obesmisle čitav skup unižavanjem svih njegovih učesnika, što je bio slučaj kod zlonamernih opaski. Kao primer ovakvog pristupa može nam poslužiti uvodnik objavljen u „Politici” (,Zalivanje Verbića”, 19. mart). Dok, s jedne strane, autorka Sandra Gucijan pokušava da izbegne klopke senzacionalizma govoreći o prosvetarima, s druge strane, kad je reč o prikazivanju ministra i njegovog silaska u realni svet, njen diskurs zadobija manir jedne epopeje. Iako se ministar oglušio o pozive štrajkača da im se na licu mesta obrati sa bine, a njegova se šetnja završila upućivanjem poziva sindikalnim liderima da ponovo probleme rešavaju iza zatvorenih vrata njegovog kabineta, autorka ovo vidi kao potez nekoga sa petljom, i za razliku od neposlušnih prosvetara koji zaslužuju keca iz vladanja, ministar Verbić je ovde navodno ispao jedan veliki car. Ovde, takođe, postoji jedan vid izmeštanja perspektive ispoljen u ovoj pervertiranoj kritici. Dok se postupci ministra (koji bi se, s obzirom na njegovu javnu funkciju, u najmanju ruku trebalo promatrati kao uobičajeni) u datom tekstu veličaju kao kakav podvig, autorka s druge strane dolazi kao general posle bitke kako bi štrajkačima objasnila na koje tačno načine oni smeju i treba da se bune da bi njihova buna bila legitimna. Ili barem po njenom ukusu. Ta dobronamerna kritika počinje konstatacijom da nikako „nije smelo da dođe do polivanja”, jer će mediji (kao što i jesu) to iskoristiti za delegitimizaciju protesta. Međutim, činjenica da autorka ne vidi problem u takvim medijima, već akcenat stavlja na (navodno) pogrešne taktičke postavke u organizaciji protesta samo doprinosi reprodukovanju senzacionalističke medijske matrice.

A zaista zvuči nedosledno istovremeno tvrditi da je ministrova šetnja na skupu prosvetara bila herojska, dok je za konačno rešenje problema zapravo potrebno nešto što bi u potpunosti protivurečilo celokupnoj politici vlade. Podsetimo, smer kojem se naša vlast priklonila i kojeg se neprikosnoveno drži podrazumeva sve češće i sve veće rezanje javnih troškova u cilju smanjenja državnog deficita. Ovaj smer je samo zacementiran nedavnim ugovorom sa MMF-om. Ministar prosvete koji bi se ovakvoj politici suprotstavio tek bi tad mogao biti „car” koji zapravo ima petlju.

Članovi ,,Gerusije”, kolektiva koji se bavi teorijsko-analitičkim radom