Мој Београд

„Легенда о постанку Београда каже да је човек увредио кентауре који су, у свитање времена, живели око Авале”, записао је В. Пиштало.

Нема легенде о постанку овога пута испод Калемегданске тврђаве којим ходим свако јутро.Овде је уложено много новца, труда и знања за обнову многих зидова калемегданске тврђаве, па сада ова грађевина изгледа лепо и моћно.

На новим зидовима, у пукотинама између камења, биљке расту, круне везиво па се зид осипа. Зато све темеље, степенике и ограде чистим од непотребног растиња. Највеће штете и загађења настају за време разних концерата. Зато свакога дана пажљиво скупљам смеће и одлажем у кaнте. На крају каменог пута почиње степениште са 97 степеника. На степеништу има опушака, пластичних и папирнатих кеса, марамица, шприцева за дрогу, кеса за храну, пластичних боца, а највећа невоља су ситни комади стакла.

Када се попнем на последњи степеник, станем и гледам у сунце које се овде рађа на раскошном небу изнад Белог града.

„Највећа раскош неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама”,записао је Иво Андрић.

Станем крај јапанске чесме поздравим се са Савом и Дунавом. Ко уме да слуша, овде може чути шапат две реке када се загрле и препусте једној води да их одведе до Црног мора.

Поред чесме, понекад, сретнем Београђане и Београђанке где маме своје псе да им оперу шапе у лепој мермерној ћаси. Служим се лукавствима и речима које сам позајмио од њих да не чине оно што животиње чине, да је ово дар једнога народа, водо-дар, где се деца могу одморити, а не место да се пси купају.

„А, ко си, бре, ти?”

Дуго одмарам на овом брегу за размишљање, „острвуса благом”, како га је назвао Горан Марковић.

Ма ко да овде стоји и гледа у Дунав сетиће се речи које је казао Жак Кусто, када се овде зауставио са својим бродом: „Овај Бели град, у својој страшној историји, разаран је 49 пута.”

„Јубиларно”, педесето разарање извео је НАТО.

Тада ме из сна тргну стихови Милоша Црњанског:

„Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,

кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах

крв твоја ко роса пала је на равни…”

Моја калдрмисана стаза ме води до цркве Свете Петке.

Изнад црквених просторија је уређен округао бетонски плато мале површине и са њега се најјасније види ушће двеју река.

Ко разуме део Саве испред ушћа, сазнаће да Сава не ћути него пишти сном Владимира Пиштала.

„Бегунац је изронио насред Саве и ухватио дах. Нагутао се воде док је допливао до друге обале. Исцрпљен, пао је под калемегданску стену, на ушћу Саве у Дунав, и склопио очи.Уснуо је град.”

Зид испред цркве је моја посебна брига. Из старог зида испада камење, скупљам га и уграђујем. Подзиђивање ме подсетило на онога слепог старца са јадранског острва што је подзиђивао пут и камене ограде, а суседи се чудили: „Ас ти госпе, шта овај слипац ради.”

Иза црквених здања су три канте за смеће. Поред канти су напукле кесе са брашном, хлеб, пластичне боце са јогуртом, мушка и женска одећа и обућа. Све потрпам у канте, да околину заклоним од стида.То ме подсећа на крајње нерационално понашање човека: за годину, од класа до контејнера, човек растури 25 процената, становници планете земље две милијарде тона хране.

Пут ме сведе до Милетове чесме, да оперем руке водом из београдског језера на којем он стоји, окренем се према „Победнику”, да проверим нас двојицу: да ли смо победници или дужници своме граду?

Доцент биотехничких наука