Moj Beograd

„Legenda o postanku Beograda kaže da je čovek uvredio kentaure koji su, u svitanje vremena, živeli oko Avale”, zapisao je V. Pištalo.

Nema legende o postanku ovoga puta ispod Kalemegdanske tvrđave kojim hodim svako jutro.Ovde je uloženo mnogo novca, truda i znanja za obnovu mnogih zidova kalemegdanske tvrđave, pa sada ova građevina izgleda lepo i moćno.

Na novim zidovima, u pukotinama između kamenja, biljke rastu, krune vezivo pa se zid osipa. Zato sve temelje, stepenike i ograde čistim od nepotrebnog rastinja. Najveće štete i zagađenja nastaju za vreme raznih koncerata. Zato svakoga dana pažljivo skupljam smeće i odlažem u kante. Na kraju kamenog puta počinje stepenište sa 97 stepenika. Na stepeništu ima opušaka, plastičnih i papirnatih kesa, maramica, špriceva za drogu, kesa za hranu, plastičnih boca, a najveća nevolja su sitni komadi stakla.

Kada se popnem na poslednji stepenik, stanem i gledam u sunce koje se ovde rađa na raskošnom nebu iznad Belog grada.

„Najveća raskoš neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama”,zapisao je Ivo Andrić.

Stanem kraj japanske česme pozdravim se sa Savom i Dunavom. Ko ume da sluša, ovde može čuti šapat dve reke kada se zagrle i prepuste jednoj vodi da ih odvede do Crnog mora.

Pored česme, ponekad, sretnem Beograđane i Beograđanke gde mame svoje pse da im operu šape u lepoj mermernoj ćasi. Služim se lukavstvima i rečima koje sam pozajmio od njih da ne čine ono što životinje čine, da je ovo dar jednoga naroda, vodo-dar, gde se deca mogu odmoriti, a ne mesto da se psi kupaju.

„A, ko si, bre, ti?”

Dugo odmaram na ovom bregu za razmišljanje, „ostrvusa blagom”, kako ga je nazvao Goran Marković.

Ma ko da ovde stoji i gleda u Dunav setiće se reči koje je kazao Žak Kusto, kada se ovde zaustavio sa svojim brodom: „Ovaj Beli grad, u svojoj strašnoj istoriji, razaran je 49 puta.”

„Jubilarno”, pedeseto razaranje izveo je NATO.

Tada me iz sna trgnu stihovi Miloša Crnjanskog:

„Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,

kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah

krv tvoja ko rosa pala je na ravni…”

Moja kaldrmisana staza me vodi do crkve Svete Petke.

Iznad crkvenih prostorija je uređen okrugao betonski plato male površine i sa njega se najjasnije vidi ušće dveju reka.

Ko razume deo Save ispred ušća, saznaće da Sava ne ćuti nego pišti snom Vladimira Pištala.

„Begunac je izronio nasred Save i uhvatio dah. Nagutao se vode dok je doplivao do druge obale. Iscrpljen, pao je pod kalemegdansku stenu, na ušću Save u Dunav, i sklopio oči.Usnuo je grad.”

Zid ispred crkve je moja posebna briga. Iz starog zida ispada kamenje, skupljam ga i ugrađujem. Podziđivanje me podsetilo na onoga slepog starca sa jadranskog ostrva što je podziđivao put i kamene ograde, a susedi se čudili: „As ti gospe, šta ovaj slipac radi.”

Iza crkvenih zdanja su tri kante za smeće. Pored kanti su napukle kese sa brašnom, hleb, plastične boce sa jogurtom, muška i ženska odeća i obuća. Sve potrpam u kante, da okolinu zaklonim od stida.To me podseća na krajnje neracionalno ponašanje čoveka: za godinu, od klasa do kontejnera, čovek rasturi 25 procenata, stanovnici planete zemlje dve milijarde tona hrane.

Put me svede do Miletove česme, da operem ruke vodom iz beogradskog jezera na kojem on stoji, okrenem se prema „Pobedniku”, da proverim nas dvojicu: da li smo pobednici ili dužnici svome gradu?

Docent biotehničkih nauka