Умела сам да заплачем на сцени

Карлу Фрачи, једну од највећих балерина 20. века, која ће вечерас свечано прогласити 12. Београдски фестивал игре отвореним, дочекали су јуче новинари громким аплаузом у Арт кафеу „Сава центра”. Након представљања компаније „Садлерс Велс”, италијанска примабалерина је право са сурчинског аеродрома грациозно ушетала међу „седму силу”. Истовремено је на великом видео-биму приказан снимак „Жизеле” коју је Фрачијева играла на врхунцу каријере са Рудолфом Нурејевом. Широко се осмехујући у пратњи  супруга Бепеа Менегатија, редитеља и менаџера, славна уметница се присутнима обратила:

– Веома сам срећна што сам сада са вама. Београд је један од ретких градова у ком током своје дуге каријере нисам наступала. Пресрећна сам што сам сада код вас и што ћу отворити БФИ, који представља изванредне уметнике, али нуди шансу и младим играчима. Ову вашу манифестацију отвориће компанија „Садлерс Велс”, а ви сигурно знате да сам некада играла прво за „Лондон фестивал балет”, да се потом формирала компанија „Садлерс Велс”, а тек после је примат преузео „Лондонски краљевски балет”.

Говорећи о својој блиставој каријери, примабалерина се присетила:

– Могу да кажем да сам срећна жена, која је много путовала, играла на најважнијим фестивалима и сценама, са великим уметницима. Наступала сам са Нурејевом, а видим да ви имате и наш снимак из „Ромеа и Јулије”. Са Рудолфом сам много играла, често и у његовим кореографијама, и то у „Успаваној лепотици”, „Крцку  Орашчићу”, „Лабудовом језеру”. Када имате могућност да упознате тако дивне људе онда се заиста осетите богатим, иако неких од њих нема више међу нама. Поменула бих и друге моје партнере: Ерика Бруна, Михаила Баришњикова и многе друге. Десет година сам провела са компанијом „Американ балет театар” која ми је омогућила  фантастична искуства. Оно што ме данас највише интересује  јесте будућност младих играча. Сматрам да су важни и педагози и школа. Некада сам учила у миланској Скали код педагога који је играо код Фокина. Антон Долин, кореограф, одвео ме је у Лондон, а Ерик Брун у Њујорк. Била сам и у Паризу где је мој педагог била Олга Преображенска, од које сам много учила. Она је била далеко испред свог времена иако је тада имала више од 90 година.

Карла Фрачи је са великим поштовањем причала о Милораду Мишковићу:

– Мој колега Милорад Мишковић био је врхунски играч, педагог и кореограф. Играла сам у његовом балету „Поподне једног фауна” и сматрам  да је та верзија била једна од најоригиналнијих. Сада желим да упознам Београд, играче на БФИ и гостујуће компаније.

Чувена балерина је истакла да је у Италији ситуација са балетском игром драматична и истакла:

– Некада се осећам као пионир који изнова промовише игру на невероватним местима. Питају ме зашто то радим, али ја као симбол великих сцена то дугујем талентима. Захвална сам супругу који ме и даље прати у новим пројектима. Још нисам престала да играм. Мислим да могу и имам шта да кажем. Не могу, наравно, да играм Жизелу, али за мене има драмских улога у којима могу да истражујем и дам нешто сасвим ново, разменим емоције, јер оне су за балерину важне. У „Ромеу и Јулији” Антона Тјудора имате ограничења, али ја сам често мењала неке делове, јер ме је тако водила музика. Умела сам и да заплачем на сцени. Пресрећна сам што сам свих тих година имала подршку мужа и породице.

Биљана Лијескић