Наши „тичери” не трче у Европу

Београд је пре неколико месеци био домаћин представницима Eaquals-а (Иквалса), европске организације основане 1991. године са циљем да промовише и гарантује квалитет у настави страних језика. Језички стручњаци из 31 земље се, иначе, састају два пута годишње да би се договорили о новитетима које ће препоручити и разменили искуства, а круг земаља из којих долазе, иако се зову „европска”, шири се на Кину, Дубаи, Катар, чак и Египат.

Иако су ти странци у наш главни град стигли са различитих страна, у Србији је стање кад је реч о њиховим „присталицама” прилично скромно: колективни придружени члан им је YALS или Асоцијација приватних школа страних језика под чијим окриљем ради 14 овдашњих школа страних језика, а једини пуноправни акредитовани члан из Београда је Школа „Том и Ема” са Бановог брда.

С обзиром на то да код нас постоји на стотине центара, института и по називу сличних места где се савладавају страни језици, а које могу оснивати и они који ни реч неког другог осим српског не знају, изненађује да њихови власници нису вољни да јуре у Европу. То би заправо подразумевало да испуњавају високе критеријуме које европска језичка асоцијација захтева од свакога ко би да добије Иквалсов печат на дипломама. Наши власници школа страних језика, по систему који примењују у настави и уџбеницима, очигледно гледају једним оком у Европу, али тамо званично не учествују.

Да се подсетимо: Иквалс има статус посматрача у Савету Европе, творац је система са шест нивоа знања језика од А један до Ц два који се примењује у целом свету, а задатак „број један” му је да утврди критеријуме за рад школа страних језика, почев од услова за одржавање наставе, напредовања полазника, квалификација предавача који морају да иду на стална усавршавања... Јасно је да већ ово побрајање захтева звучи прескупо, као и тродневна посета Иквалсових инспектора који проверавају сваки тражени детаљ да школа ради по њиховим критеријумимапре добијања „зеленог светла”.

Ипак, можда ће боравак представника европске асоцијације бити подстицајан за будуће масовније учлањење и званично квалитетније учење страних језика код нас. Весна Стакић, дугогодишњи професор енглеског језика и власница Школе „Том и Ема”, присуствовала је скупу одржаном у хотелу „Москва”. О Иквлсу, о томе јесу ли наши ђаци талентовани за језике, како се учило некада, а како данас, одговарала нам је заједно са колегиницама, такође професоркама енглеског језика, Јованом Поповић и Софијом Љиљак Вукајловић.

Да ли су нам стручњаци Иквалса донели нешто ново у торби?

Био је ово њихов први састанак у Београду. Стални контакти са њима су врло значајни јер сте онда на извору нових информација, мада на сајту ове организације постоји детаљан опис сваког од нивоа знања језика, тражена граматика, неопходан фонд речи. На скупу се говорило о комуникативном начину рада који од ђака тражи да стално говоре, да се не би за неку годину дешавало да дођу и кажу да све разумеју, али се устручавају да причају, што је код нас масовна појава. Зато је неопходно да деца од малих ногу уче страни језик све време причајући, јер тако упијају нови речник, не размишљајући као одрасли који су својевремено учили по превазиђеном преводилачко-граматичком методу. Нема више оног прочитај–преведи–анализирај. Страни језик се не учи преко матерњег. Неко ће се запитати како да сада ослободимо оне старије да проговоре. Одговарамо да је ту битна мотивација, као и окружење у коме се полазници осећају сигурно. А да би деца радо учила, то морају да буду ствари које су им занимљиве, прилагођене њиховом узрасту. Провере знања су обавезне и што чешће, да би у ходу биле попуњаване рупе у знању.

Шта ново може да се чује на часовима, што није оно превазиђено прочитај–преведи–анализирај?

Изложеност страном језику, ако бисмо тако могли рећи, мора да постоји, посебно кад је реч о млађима, што значи да домаћи задатак мора озбиљно да се уради код куће, а не успут, пред почетак часа. Они мало старији, тинејџери, посебно су компликовани, тешко им је угодити, а за њих је важна и усмена и писмена комуникација. У академској каријери писање је врло важно, било да одговоре на неко пословно писмо било да саставе есеј на факултету. Раније су уџбеници били главни јер су прилагођени ђацима. Ми се сада доста ослањамо и на њих, током две трећине часа, али и на изворни материјал, неки снимак са енглеског говорног подручја где говорници имају различите акценте да би се навикли на мултикултурно окружење које их чека у свету. Видео-блогови су оно што данашња омладина воли, али то уопште није лако савладати. Изворни аутентични материјал је много тежи од прилагођеног за учење. Ипак, без понављања нема напретка, па тако вокабулар може да се провежба кроз различите ситуације и другачије ситуације.

Ако су већ интернет и сајтови постали замена за уџбенике, како их бирати?

Као професионалци, ослањамо се на два врло позната, проверена, у које је уложено много и у које се узда цео свет, па и ми. Први је сајт Британског савета, који нуди нешто сасвим необичо за родитеље који макар мало говоре енглески. Ако су са дететом заједно за компјутером, уместо да губе време на игрице, могу да отворе вежбе и забављају се 15 минута, решавајући их са дететом. То су врло активни и атрактивни садржаји. Други сајт је Би-Би-Сијев, где такође постоје врло корисне лекције. Велика помоћ су и књиге из библиотеке које ће заједно читати родитељи и малишани. Ипак, не заборавимо старо правило да једна реч мора бити поновљена седам пута у различитим ситуацијама да би била усвојена и запамћена. Реч се учи у контексту.

Да ли је поуздан савет предратних гимназијалки из прошлог века да се један текст или лекција преписана 30 пута заувек урезује у памћење и никада не заборавља?

Претпоставимо да ће неко то заиста и урадити, механички преписати и запамтити. Али нису само речи из страног језика важне, битне су и фразе, дакле речи у групама које се исто тако много пута морају поновити да би ушле у главу. Важно је срести их у различитим контекстима, писаним вежбама, јер се на испиту од кандидата тражи да покаже шта је научио и како то уме да примени. Ево како се то види на примеру неправилних глагола у енглеском. Ако их неко издекламује тачно по списку, а два минута касније не зна да их примени у реченици, сасвим је сигурно да их није савладао. То је суштина страног језика – у датом тренутку употребити реч. Исто се догађа када неко одлично уради граматичке вежбе, а онда у разговору ништа не покаже. То је разлика између школског знања и правилне употребе језика. Има и обрнутих примера, талентовани ђаци говоре добро, али им попуњавање граматичких вежби не иде. Важно је дијагностиковати то стање и помоћи свакоме да уравнотежи обе компоненте, јер на испиту за неки сертификат мора да се покаже завидно опште знање, дакле и оно у писању и говору. За онај виши ниво полагања неопходно је схватити садржај два или три текста, повезати их и онда написати свој есеј. То је пример постигнућа које се тражи и на факултетима на Западу, у стручним предметима.

Пружају ли овдашње школе страних језика довољно висок ниво знања да се то и постигне ако човек одлучи да се отисне у бели свет?

Постоје различите школе, оне које су солидне и оне које нису. Постоји доста колега са којима лепо сарађујемо у тој нашој асоцијацији YALS-у, а и ван њега. Међутим, много је већи проблем какво је стање у нашим редовним школама где се не негује критичка мисао, не цени ученички став и размишљање. Барем, колико ми чујемо од ђака од којих се тражи репродуковање градива, без задатака који наводе ученика да размишља. Реформе у обавезној настави су споре, а ствари у свету иду много, много брже. Зато ми, а и друге колеге из приватних школа, покушавамо да ђацима приуштимо ново и припремимо их за оно што ће им за такво школовање у иностранству бити потребно.

И како онда људи после таквих лекција кроз неку годину постану ћутолози који све разумеју, а устручавају се да причају?

Јесте енглески свуда око нас, и у рекламама и на бочици од шампона. Ми сејвујемо, фајлујемо, идемо на ивенте, уживамо у бенефитима као да не знамо за реч корист. А тек филмови, серије, музика, интернет... Ипак, људи то слушају и чим немају прилике да говоре јер нису у пословном окружењу са странцима, приметно је назадовање. И ми професори после одмора приметимо разлику ако два месеца не говоримо енглески. Без одржавања „кондиције” и добре језичке основе је теже. Високо знање језика гарантује дуже памћење и лакшу употребу. Рецимо ниво Б два се спорије заборавља него онај нижи, једва усвојен.

Кад неко учи или говори неколико страних језика, како се они пакују у глави,а да се не измешају?

Нема ту никаквих проблема. Може неко да побрка речи из енглеског и немачког, али то се ретко догађа ако је основа енглеског солидна. Или шпански и италијански, који су доста слични, али се сваки смести у своју фиоку. Важно је само не почињати учење оба језика у исто време. Слично је и са сасвим малом децом коју не ваља гурати на енглески све док добро не савладају свој матерњи. Децу би требало уписати на страни језик, рецимо, када пођу у школу. Ту не мислимо на малишане који су због родитеља странаца стално у билингвиналном окружењу. То је нешто сасвим друго.

Који је језик такође тражен, после енглеског, коме наравно нико не може одузети примат?

Свакако немачки. За оне који одлазе на рад у ту земљу повод је чисто економски. Али не заборавимо да Немачка и Аустрија дају доста стипендија младим људима и да се они зато одлучују да га савладају. Имајмо у виду и да је многа драгоцена литература за научнике написана на немачком. Шпански је због Латинске Америке прилично заступљен, али код нас није претерано тражен. Ипак, требало би приметити да је енглески као други језик, или страни језик којим се споразумевају људи којима је матерњи неки сасвим трећи језик – много заступљенији у свету него као матерњи језик у појединим државама. На нашим факултетима британски енглески има примат.

За колико година може да се савлада језик, да градиво буде коректно научено и да се човек лако споразумева са другима?

Узмемо ли школски узраст као почетак учења и ниво Ц један као циљ ради уписа на студије – то је најмање десет година. Некада је већини био циљ да стигну до нивоа Б два, сада се то променило. Стандарди су све виши, а постало је сасвим уобичајено да неко говори добро два језика, први на високом Ц један, а други као Б два. И за наставнике су промењени захтеви јер они морају ради посла да се усавршавају, похађају семинаре.

Шта се тражи на испиту, оном званичном, рецимо у Британском савету, за стицање дипломе која отвара врата у свет?

Подједнако су важне све четири вештине – читање, слушање, причање и писање. При том се мора узети у обзир и фактор времена које је оптимално за оне што се добро припреме. Нису то тестови где се само нешто заокружује. Подразумева се мали монолог, краћи дијалог, писање. А да би се ђаци припремили, једна наша колегиница се сетила да би било добро у току једног дана да старији ђаци предају млађим другарима, што је нека варијанта пројекта из Британије, где повремено ђаци и наставници мењају улоге.

-------------------------------------------------------------

Новитети у настави

Кад тринаестогодишњак стане испред својих млађих другова и почне да им прича на енглеском, прво схвати како је наставнику тешко да држи пажњу ученицима. Али у савременој настави су сада и постери, они прави али и електронски на сајту, где се остављају поруке које могу и други вршњаци да прочитају.

-------------------------------------------------------------

Како је било некада

Весна Стакић већ 22 године држи Школу „Том и Ема” и каже да се пуно тога се променило у настави и приступу учењу. Софија и Јована се сећају да су деведесетих година ишле на часове енглеског када је то било нешто као додатна настава за одличне ђаке. Данас енглески уче сви: и добри и лошији ђаци, јер су родитељи убеђени да је најважније да деца знају неки језик.

Лекције са це-деа данас је могуће слушати и у аутомобилу, мада има апликација и на мобилном. Ипак, у ,,Тому и Еми” има и необичних часова кувања, када се најпре поброје све намирнице, кухињски прибор, а одржавају се и филмске вечери после којих се прича о ономе што је одгледано.

-------------------------------------------------------------

Шта тражи Иквалс

Пре свега сви наставници морају бити образовани за посао којим се баве и на сталним усавршавањима. Простор у коме се одржава настава подразумева одређени комфор, опремљеност и безбедност коју потврђују противпожарни апарати и зелене налепнице које говоре где је пут за евакуацију у случају потребе. Наше саговорнице се слажу да нико не воли да му долазе контролори, гледају шта се ради, и тако сваке треће године. Ако неко после десет година рада не прође контролу, нема наставка рада. По завршетку курса онај ко не прође завршни испит неће добити диплому са знаком Иквалс (која вреди свуда у Европи), јер она није доказ о похађању курса већ о освојеном знању које је показано на тесту.