Срби морају да уче од Јермена

Специјално за „Политику”

Јереван – „Прошлости се окрећу они народи који ту прошлост имају. За разлику од оних који је немају и зато гледају само у будућност. Јер само на основу прошлости могуће је градити будућност”, изјавио је пре неколико дана председник Републике Јерменије Серж Саргсјан поводом обележавања 100. годишњице турског геноцида над Јерменима.

Био је то повод да у Јеревану поразговарамо са почасним конзулом Србије у Јерменији, угледним песником и преводиоцем, господином Бабкеном Симоњаном. Интересовало нас је, пре свега, шта је заједничко нашим народима и како можемо једни другима да помогнемо у овим тешким временима.

„По мени, Срби су много ближе Јерменима него Русима. Управо због историјске трагедије, какву Руси нису доживели”, почиње своју причу господин Симоњан, подсећајући на геноцид над Јерменима од пре једног века и на рат на југословенској територији деведесетих година.

„Више пута сам писао текстове на косовске теме сматрајући да Косово никада није било албанско, да је увек било српско и да је, као што је Нагорни Карабах отет од Јермена, Косово отето од Србије, којој сам, ето, посветио сав свој живот.”

Шта Србија и Јерменија могу да понуде једна другој, на политичком и економском плану?

На политичком плану Јерменија има велико искуство – пошто шестсто година нисмо имали своју државност знамо шта значи турски јатаган и бранимо се чувањем сопственог идентитета и историјског памћења. Желим да Србима скренем пажњу да никада не сме да се заборави геноцид и никада не сме да се заборави да је Косово српска земља. То треба људима усадити у срца. Кад-тад Косово ће поново бити српско. Верујте. Ми у томе имамо искуства.

Срби морају да уче од Јермена. Али ви имате једну велику ману, а то је – неслога. Добри сте научници, добри интелектуалци, писци, домаћини, мирољубив и добродушан народ, али не можете да сломите ту неслогу и кажете: „Пријатељу, ти си у праву.” А само слога може да спасе Србију. То је и моја порука.

Са друге стране, на економском плану, ту је пре свега јерменско искуство у производњи светски чувеног коњака. Такође, производимо одличне сиреве, имамо одличну киселу воду, изузетно суво воће, најбоље на подручју бившег Совјетског Савеза, пошто смо ми сунчана земља.

На који начин се Србија придружује обележавању стогодишњице геноцида над Јерменима?

Колико ми је познато, на свечаност обележавања овог трагичног догађаја доћи ће српски парламентарци, а како сам обавештен, позив је упућен и председнику Томиславу Николићу. Према најновијим информацијама, тридесет земаља је прихватило позиве.

У исто време Турска, која је и спроводила геноцид над Јерменима, обележаваће годишњицу битке на Галипољу (25. април 1915 – 9. јануар 1916). Како тумачите ову одлуку?

Галипољска битка се водила у марту, а не у априлу, и јасно је да Турска својим обележавањем жели да умањи значај стогодишњице геноцида над Јерменима. Интересантно је да је и наш председник позван у Турску, али је врло јасно одговорио да неће ићи на обележавање годишњице битке која се догодила у марту, као што ни Јермени неће годишњицу геноцида обележавати у мају.

За ваш предан рад одликовани сте од стране српског председника Томислава Николића.

Када је у октобру прошле године долазио у Јереван председник Николић ми је рекао да је Србија срећна што има таквог конзула у Јерменији. „Преводите ’Горски вијенац’, Његоша... имате пребогату биографију и заслужили сте да вас одликујем.” Тако је и било. На Дан државности позвали су ме у Београд како би ми уручили „Златну медаљу” којом ме је одликовао председник Србије. Био сам пресрећан, јер то је ипак права оцена мога рада.

Шта бисте додали на крају нашег разговора?

Срби и Јермени би морали више да сарађују. Морају да унапреде дипломатску, културну и економску сарадњу. Морају да створе и војну сарадњу, да буду у неком блоку. Јермени су се борили против Турака и у Косовском боју. Када су схватили да као турски вазали морају да се боре против Срба напустили су османску армију и остали у Србији код Сокобање, где су у знак пријатељства наша два народа подигли манастир арханђела Михаила и Гаврила који су назвали – Јерменчић. Тај манастир је једини знак сећања на јерменско-српско пријатељство из времена битке на Косову.

Управо радим на једној обимној књизи која се односи на Јермене који су живели у Србији, али не само на оне који су дошли у време геноцида, него и на оне који су ту живели још од 14. века – дакле, седам векова.

Само један пример: када је Свети Сава први пут посетио Кирикијску Јерменију био је одушевљен јерменским црквама и манастирима, и позвао је јерменске архитекте и градитеље у Србију да учествују у зидању српских манастира и цркава. Отуд и текстови и истраживања о утицају јерменске архитектуре на моравску архитектуру, на Моравску школу.