Путевима Стојана Новаковића

Богато и разноврсно дело Стојана Новаковића (1842–1915), истиче професор Михаило Војводић, део је драгоцене баштине нашег народа. Његов вишедеценијски рад у политици, државним и партијским телима, у дипломатији, значајно је уграђен у осамостаљивање и модернизацију српске државе друге половине 19. и почетка 20. века, и изграђивање њеног места и улоге у међународним односима, а посебну улогу имало је у оживотворењу идеја о ослобођењу и уједињењу свих делова српског народа.

Издавачка кућа „Филип Вишњић” из Београда, објавила је књигу Михаила Војводића (1938), професора на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, под насловом: „Само својим путем” (Стојан Новаковић у скупштинском и јавном животу Србије 1905–1915).

Стојан Новаковић, каже Војводић, завршио је најбоље српске школе онога времена. Као један од најталентованијих студената Ђуре Даничића рано је почео самостално да се огледа у филологији и проучавању књижевности, а затим и у обрађивању разноврсних тема из прошлости српског народа. Вероватно је судбина српског народа, о којој је много сазнао и предочио јавности, подстакла код њега интересовање за савремена збивања, предодредила га да уђе у политику и да утиче на савремена кретања. Истом циљу је послужило и његово сагледавање настанка и развоја српске нововековне државе, јер се у томе могло стећи и искуство и следити поуке за будућност.

Новаковић је дао много српској политици, премда су му резултати далеко значајнији у спољној, него у унутрашњој. Више пута министар просвете, у два наврата председник владе, првак Напредне странке, настојао је да се дође до значајних новина у организацији друштва, просвети, а пре свега у уставном преуређењу земље и јачању улоге парламента. У спољној политици му је идеја водиља била поправљање положаја неослобођеног српског народа у заграничним крајевима окупираним од суседних великих монархија и његово повезивање са матицом путем књиге, просветних и црквених средишта. Више година је провео у дипломатији, у важним центрима какви су Цариград, Париз и Петроград, првенствено радећи на програмима националних задатака.

– У свом досадашњем бављењу историографијом доста времена сам посветио Новаковићу. Посебно ме је интересовала његова улога у спољној политици. Сведочанства о томе пружила су ми многобројна документа настала из рада Министарства иностраних дела Србије и српских посланстава, а у оквиру тога и Новаковићева преписка када је био у дипломатији, или на челу владе. Драгоцена ми је у томе била и Новаковићева писана заоставштина похрањена у Архиву Србије и Архиву САНУ. Међутим, најмање сам имао прилике да се бавим његовим парламентарним радом, иако је био један од најупорнијих присталица значајне улоге Народне скупштине у животу Србије којом би се онемогућио апсолутизам владара. Управо време од 1905. до 1915. године, које је Новаковић провео у земљи и скоро непрекидно учествовао у страначким и парламентарним пословима, пружило ми је више могућности да и томе поклоним пажњу – објашњава Војводић.

Доношењем Устава и установљењем Народне скупштине 1869. године стекли су се услови за прве страначкополитичке поделе у земљи, и то најпре на либерале и конзервативце. Ушавши у редове либерала, чији је вођа био Јован Ристић, Новаковић се врло брзо укључио у рад на националним задацима земље и заграничним просветно политичким пословима. Као министар просвете у Ристићевој либералној влади 1873. године, а затим после њеног пада у конзервативној влади Аћима Чумића, отпочела је Новаковићева вишегодишња каријера као министра у српским владама.

У време Новаковићевог боравка у Цариграду догодиле су се значајне промене у Србији које су наговестиле почетак новог раздобља. После избора одржаних 1888. године, у којима су радикали добили највећи број посланика у Скупштини, и доношења новог Устава, демократског по својој суштини, и затим абдикације краља Милана у марту 1889. године у корист малолетног сина Александра (намесништво је у његово име управљало земљом), власти су највећи број својих државних послова обављале у Народној скупштини, најпре ванредној, а затим редовној.

После повратака у Београд, Новаковић је био извесно време изван државне службе, али је зато пажљиво пратио збивања на политичкој сцени, посебно у партијском животу земље. Није био изненађен све јачим притиском младога краља на радикале и његово фаворизовање либерала.

У једној краћој студији: „Српска књига, њени продавци, читаоци у 19. веку”, коју је објавио 1900. године, Новаковић је посебну пажњу обратио на организовано ширење књиге, истичући да се то не може препустити појединцима. Указивао је на потребу организовања књижарске трговине, као главног средства за духовно уздизање народа, што би, разуме се, подразумевало и стварање истинске читалачке публике чега по његовом мишљењу у српству још нема. Веровао је да је учињен први корак оснивањем „Српске књижевне задруге”, 1892. године, која ће својим радом и ширењем књиге допринети стварању читалачке публике и самим тим много учинити „да се политичке преграде путем књиге ослабе”.