ОД ЈЕДАН ДО ПЕТ

По­зив чи­та­о­ци­ма

На стра­на­ма „Бе­о­град­ске хро­ни­ке” об­ја­вљу­је­мо ре­дов­ну ру­бри­ку по­не­дељ­ком „Од је­дан до пет”. На­ме­ра нам је да, за­јед­но са чи­та­о­ци­ма, сим­бо­лич­но, од 1 до 5 оце­њу­је­мо љу­де, по­зна­те и не­по­зна­те, јав­не лич­но­сти и са­свим ано­ним­не по­је­дин­це, ко­ји су у то­ку прет­ход­них не­де­љу да­на ура­ди­ли не­што до­бро или ло­ше, ни­су учи­ни­ли не­што што је тре­ба­ло или су то оба­ви­ли с по­ло­вич­ним успе­хом. Освр­та­ће­мо се и на зна­чај­не до­га­ђа­је, као и на оне ко­ји­ма из не­ког раз­ло­га ни­је по­све­ће­но до­вољ­но па­жње.

По­што­ва­ни чи­та­о­ци, по­зи­ва­мо вас да ва­шим пред­ло­зи­ма ути­че­те на кре­и­ра­ње ми­шље­ња о зна­чај­ним зби­ва­њи­ма и љу­ди­ма из пре­сто­ни­це. Ша­љи­те нам ва­ше фо­то­гра­фи­је ко­је осли­ка­ва­ју не­ки де­таљ из жи­во­та Бе­о­гра­да – ди­вље де­по­ни­је, про­па­ле тро­то­а­ре и фа­са­де, иш­чу­па­не зна­ко­ве, али и узор­но сре­ђе­не ула­зе, ле­пе зе­ле­не по­вр­ши­не и ми ће­мо их об­ја­ви­ти.

Наш и-мејл је od­je­dan­do­pet­@po­li­ti­ka.rs.

                   *    *    *    *

1 Малтретирање

Скандалима с комуналном полицијом и грађанима у јавном превозу нема краја и питам се докле то може да иде. Последњи инцидент (у тренуцима док ово пишем) догодио се у аутобусу на линији 860, на Обреновачком путу. Милинко Ћетковић, који се медијима представио као професор у једној београдској средњој школи, револтиран што аутобус редовно стоји по 20 минута док се не обави комплетан „претрес” карата, одбио је да се легитимише. И онда је, према његовој верзији, уследило малтретирање. Двојица комуналних полицајаца су га вукли и ударали, уз повике: „Руке горе!” А човек је, каже, имао уредну месечну карту, само му је прекипело што због свакодневних бескрајних контрола често касни на посао.

2 Хапшење

Ништа друго него чистог кеца заслужио је начин на који су двојица комуналних полицајаца на стајалишту „Аутокоманда” ухапсили грађанина затеченог како се шверцује у аутобусу на линији 59. Човек је плакао, запомагао и молио да га пусте, бранећи се да „није никога убио”, већ да „само нема карту за превоз”. Да својеврсна рашомонијада буде комплетна, побринула се Комунална полиција саопштењем је да је „лице” насрнуло на контролорку, а затим и на полицајце, што свакако не може да ублажи горчину мучних сцена интервенције, уз примену физичке силе и „лисица”. Заиста не знам како ће све ово да се заврши. У инцидентима на релацији грађанин без карте – комунална полиција повређених је већ било. Зар треба неко главу да изгуби? Уверен сам да се правна држава гради од врха, а не од репа, батинањем путника без карте. Господо, ако желите да се грађани с поштовањем односе према законима, морате их доследно примењивати према свима.

4 Жандарми

Није спорно да смо народ који не воли да хвали полицију, поготову специјалне одреде који су нам остали у лошем сећању у неким прохујалим временима. Ипак, оно што су тројица припадника Жандармерије учинили пре неки дан за сваку је похвалу. Никола Петровић, Љубиша Ђорђевић и Далибор Симић возили су се на посао, када су на Кружном путу у Раковици наишли на тешку саобраћајну несрећу. Истог тренутка кренули су у акцију и успели да из запаљеног аутомобила извуку човека и угасе пламен који је захватио добар део тела. Нажалост, за сувозача није било спаса. Жандарми, врло добро!

5 Херој

Нема сумње да је највише ваших позитивних утисака оставио возач аутобуса на линији 31 Жељко Поштић који је испред „Београђанке” зауставио возило, устао и гласно и јасно рекао да даље неће ићи док неко од путника не уступи место жени у поодмаклој трудноћи. Тужно је што је овако морао да запрети и што су претходно сви удобно седели као да су, што рече Поштић, кренули за Париз. Изненадило ме је, међутим, што је, упркос томе што се вест о племенитом возачу одмах пронела градом, Поштић пуна два дана чекао да га јавно похвале.

3 Блефер

А два дана потрошено је због омашке службеника ГСП „Београд” који су радознале новинаре упутили прво на возача Драгана Жулевића. Јесте Жулевић, истини за вољу, истог дана, на истој релацији возио тридесетјединицу. А кад су новинари похрлили на њега он се обрадовао и, ни пет ни шест, „признао” да је он тај који је учинио племенити гест. Окитио се туђим перјем. Али, шта ће човек, звали га из дирекције и рекли – ти си херој. Добро, олакшавајућа околност могла би да му буде то што је истог дана имао сличну ситуацију. Под условом да је тачно, а ваљда може да му се верује.