Слепо веровање у своје истине

Ка­да је Во­ји­слав Ше­шељ, бра­не­ћи се пред Ха­шким три­бу­на­лом, при­знао да је мно­го пу­та кле­ве­тао сво­је по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке и то на­во­де­ћи: „Ла­гао сам да бих их уни­штио!”, мно­ги у Ср­би­ји су апла­у­ди­ра­ли ње­го­вој ма­ки­ја­ве­ли­стич­кој по­ли­тич­кој так­ти­ци. 

Овај ис­ку­сни по­ли­ти­чар не­и­сти­не је ко­ри­стио све­сно, же­ле­ћи да про­из­ве­де од­ре­ђе­ни ефе­кат, што му је по­ла­зи­ло за ру­ком. Али, за­бри­ња­ва чи­ње­ни­ца да је у јав­ном про­сто­ру по­стао ма­нир сле­по бра­ни­ти свој став, без об­зи­ра на исти­ну. 

Чи­ње­ни­це мно­ги­ма ви­ше ни­су бит­не, а ка­мо­ли све­те. Гра­ђа­ни све ви­ше ве­ру­ју у „те­о­ри­је за­ве­ре”, а све ма­ње струч­ња­ци­ма из од­ре­ђе­них обла­сти. Се­ти­мо се кем­треј­лса, хар­па, пра­ши­не ди­за­не око вак­ци­на­ци­је де­це... 

Ових да­на јав­ност бру­ји о шмин­кер­ки Је­ле­ни Ма­ћић, про­тив ко­је се во­ди по­сту­пак за ши­ре­ње па­ни­ке то­ком про­шло­го­ди­шњих по­пла­ва. Ма­ћић­ка је од­би­ла на­год­бу са Ви­шим ту­жи­ла­штвом, јер јој је, ка­ко ка­же, мно­го дра­же да иде у за­твор не­го да при­зна да је пу­тем „Феј­сбу­ка” ши­ри­ла па­ни­ку. Под­се­ти­мо, 20. ма­ја про­шле го­ди­не Ма­ћић­ка је пи­са­ла „да у Обре­нов­цу има мно­го мр­твих, да се кри­шом пре­во­зе у ка­ми­о­ни­ма, да се ко­па­ју гро­бо­ви по Ла­за­рев­цу...” Све­сна је да је по­гре­ши­ла, ка­же она за наш лист, али ис­ти­че да др­жа­ва не­ма основ да про­тив ње во­ди кри­вич­ни по­сту­пак. 

– Ка­да по­гле­дам из ове пер­спек­ти­ве жао ми је што сам то на­пи­са­ла, али би­ла сам у па­ни­ци, као и го­ми­ла љу­ди ко­ја је кон­так­ти­ра­ла са мном тих да­на. Упр­кос то­ме, не при­хва­там на­год­бу, јер не­ма осно­ва за ту­жбу. Сви адво­ка­ти са ко­ји­ма сам се кон­сул­то­ва­ла су ми то по­твр­ди­ли. Ни­сам ја не­ки др­жав­ни не­при­ја­тељ. Шта же­лим да пи­шем на „Феј­сбу­ку” мо­ја је лич­на ствар и ни­је ми ја­сно ко су ти по­ли­циј­ски слу­жбе­ни­ци ко­ји су чи­та­ли мо­је ста­ту­се, а ни­су ишли да спа­са­ва­ју љу­де – из­ја­ви­ла је Је­ле­на Ма­ћић за наш лист уз опа­ску да би због увре­да, ши­ре­ња па­ни­ке и ло­ше ре­то­ри­ке на су­ду тре­ба­ло да од­го­ва­ра­ју мно­ге јав­не лич­но­сти, по­ли­ти­ча­ри, скуп­штин­ски од­бор­ни­ци и ме­ди­ји.

Чи­ње­ни­ца је, твр­де струч­ња­ци, да све ма­њи број љу­ди успе­ва да раз­гра­ни­чи из­но­ше­ње соп­стве­ног ми­шље­ња од не­и­сти­ни­тих тврд­њи.

Ма­ли про­це­нат ви­со­ко­о­бра­зо­ва­них у дру­штву, ин­ди­ви­ду­а­ли­зам, не­по­ве­ре­ње у др­жа­ву и ме­ди­је, но­ве тех­но­ло­ги­је ко­је су омо­гу­ћи­ле сва­ком по­је­дин­цу да из­не­се сво­је иде­је или ста­во­ве, до­при­но­се све те­жој ме­ђу­људ­ској раз­ме­ни иде­ја и ста­во­ва. Љу­ди углав­ном не чу­ју оне чи­је је ми­шље­ње су­прот­ста­вље­но, ни­ти раз­ма­тра­ју ту­ђе ар­гу­мен­те.   

Сум­ња гра­ђа­на, не са­мо у пред­став­ни­ке вла­сти већ и у ауто­ри­те­те из свих обла­сти, отва­ра мо­гућ­но­сти за раз­не „те­о­ри­је за­ве­ре”, ми­шље­ње је со­ци­о­ло­га Бо­ри­са Ја­шо­ви­ћа. 

– Гра­ђа­ни су не­по­вер­љи­ви пре­ма си­сте­му. Са­мим тим спрем­ни су да по­ве­ру­ју у раз­не дру­ге „тврд­ње” ко­је ће на­хра­ни­ти њи­хо­во не­по­ве­ре­ње. Се­ти­мо се са­мо афе­ре са вак­ци­на­ма за птич­ји грип. Др­жа­ва је под­сти­ца­ла на­род да се вак­ци­ни­ше, али не из здрав­стве­них раз­ло­га већ због ку­по­ви­не огром­не ко­ли­чи­не вак­ци­на. То је је­дан од раз­ло­га за не­по­ве­ре­ње ро­ди­те­ља пре­ма вак­ци­на­ма ко­је би тре­ба­ло да да­ју сво­јој де­ци – сма­тра наш са­го­вор­ни­к.

Не­по­ве­ре­ње гра­ђа­на до­дат­но се хра­ни не­до­стат­ком про­ве­ре­них ин­фор­ма­ци­ја из ра­зних обла­сти, ми­шље­ње је струч­ња­ка. То је до­ка­зао не­дав­ни су­коб из­ме­ђу гра­ђа­ни­на и ко­му­нал­них по­ли­ца­ја­ца ко­ји се од­и­грао на бе­о­град­ској Ауто­ко­ман­ди. Мно­ги гра­ђа­ни, све­до­ци тог до­га­ђа­ја, овај ин­ци­дент су ви­де­ли као бру­тал­но ижи­вља­ва­ње над пут­ни­ком ко­ји је са ли­си­ца­ма ле­жао и пла­као на зе­мљи. На­су­прот то­ме, ко­му­нал­ци о овом до­га­ђа­ју све­до­че са­свим су­прот­но, као о ну­жној при­ме­ни си­ле. Овај слу­чај је је­дин­ствен по то­ме што су, на дру­штве­ним мре­жа­ма, по­је­ди­ни оче­ви­ци на­ве­ли да се ин­ци­дент де­сио у ауто­бу­су ко­ји са­о­бра­ћа ли­ни­јом 48, док су ко­му­нал­ци на­гла­си­ли да је реч о ауто­бу­су број 59. 

Исти­на је да ве­ћи­на гра­ђа­на ни­ка­да не­ће са­зна­ти шта се за­и­ста де­си­ло на Ауто­ко­ман­ди и да је у Ср­би­ји мо­гу­ће не­ка­жње­но ла­га­ти. 

Та­ко­ђе, не­до­ста­так ин­фор­ма­ци­ја о од­ре­ђе­ној те­ми пру­жа мо­гућ­ност за раз­не спе­ку­ла­ци­је.  

Ко­му­ни­ко­лог др Див­на Вук­са­но­вић, про­фе­сор на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти, ис­ти­че да ме­ди­ји мо­ра­ју да ин­фор­ми­шу гра­ђа­не ја­сно и пре­ци­зно ка­ко би мо­гли да из­ве­ду соп­стве­ни за­кљу­чак.

– Гра­ђа­ни­ма је те­шко да од­ре­де да ли је ин­фор­ма­ци­ја исти­ни­та и ко је ме­ро­да­ван да то ка­же. За­хва­љу­ју­ћи дру­штве­ним мре­жа­ма гра­ђа­ни пре­у­зи­ма­ју уло­гу ме­ди­ја и тра­га­ју за соп­стве­ном исти­ном. Они има­ју пра­во на то, а тра­ди­ци­о­нал­ни ме­ди­ји по­ла­ко гу­бе бит­ку са но­ви­ма. На то ути­че и не­до­ста­так обра­зо­ва­ња ко­је је кључ­но за раз­у­ме­ва­ње ме­ди­ја. Уко­ли­ко др­жа­ва не­ма обра­зов­ну по­ли­ти­ку ко­ја об­ли­ку­је са­мо­све­сног гра­ђа­ни­на не­ће има­ти ни при­стој­не гра­ђа­не, ни при­стој­не ме­ди­је. Ка­ко ра­сте обра­зо­ва­ње до­би­ја­те ме­диј­ски пи­сме­не гра­ђа­не, са­мо­све­сне и кри­тич­не, ко­ји во­де ра­чу­не о из­во­ри­ма ко­ји­ма ве­ру­ју – ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца.    

Ни до­бро обра­зо­ва­ње не под­ра­зу­ме­ва ре­ал­но са­гле­да­ва­ње си­ту­а­ци­је. Све­до­ци смо не­дав­ног по­ли­ва­ња ми­ни­стра Ср­ђа­на Вер­би­ћа на про­те­сту про­све­та­ра (ко­ји се сви од­ре­да мо­гу по­ди­чи­ти фа­кул­тет­ском ди­пло­мом). Ипак, то ни­је спре­чи­ло чла­но­ве ко­лек­ти­ва „Ге­ру­си­ја” да се об­ру­ше на но­ви­нар­ку „По­ли­ти­ке” ко­ја се „др­зну­ла” да на­пи­ше да ни­су сме­ли ми­ни­стра да по­ли­ју во­дом. Сма­тра­ју да не­ма ни­шта спор­но у то­ме што по­ку­ша­ва­ју да ис­тра­ју у сво­јој бор­би, без об­зи­ра на ме­то­де ко­је ко­ри­сте. Шта ако њи­хо­ви ђа­ци поч­ну да при­ме­њу­ју њи­хо­ве ме­то­де бор­бе за сво­ја пра­ва? Да ли би за­и­ста та­ко раз­ми­шља­ли уко­ли­ко би кан­та са во­дом до­че­ка­ла не­ко­га од њих при­ли­ком ула­ска у учи­о­ни­цу?