Slepo verovanje u svoje istine

Ka­da je Vo­ji­slav Še­šelj, bra­ne­ći se pred Ha­škim tri­bu­na­lom, pri­znao da je mno­go pu­ta kle­ve­tao svo­je po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke i to na­vo­de­ći: „La­gao sam da bih ih uni­štio!”, mno­gi u Sr­bi­ji su apla­u­di­ra­li nje­go­voj ma­ki­ja­ve­li­stič­koj po­li­tič­koj tak­ti­ci. 

Ovaj is­ku­sni po­li­ti­čar ne­i­sti­ne je ko­ri­stio sve­sno, že­le­ći da pro­iz­ve­de od­re­đe­ni efe­kat, što mu je po­la­zi­lo za ru­kom. Ali, za­bri­nja­va či­nje­ni­ca da je u jav­nom pro­sto­ru po­stao ma­nir sle­po bra­ni­ti svoj stav, bez ob­zi­ra na isti­nu. 

Či­nje­ni­ce mno­gi­ma vi­še ni­su bit­ne, a ka­mo­li sve­te. Gra­đa­ni sve vi­še ve­ru­ju u „te­o­ri­je za­ve­re”, a sve ma­nje struč­nja­ci­ma iz od­re­đe­nih obla­sti. Se­ti­mo se kem­trej­lsa, har­pa, pra­ši­ne di­za­ne oko vak­ci­na­ci­je de­ce... 

Ovih da­na jav­nost bru­ji o šmin­ker­ki Je­le­ni Ma­ćić, pro­tiv ko­je se vo­di po­stu­pak za ši­re­nje pa­ni­ke to­kom pro­šlo­go­di­šnjih po­pla­va. Ma­ćić­ka je od­bi­la na­god­bu sa Vi­šim tu­ži­la­štvom, jer joj je, ka­ko ka­že, mno­go dra­že da ide u za­tvor ne­go da pri­zna da je pu­tem „Fej­sbu­ka” ši­ri­la pa­ni­ku. Pod­se­ti­mo, 20. ma­ja pro­šle go­di­ne Ma­ćić­ka je pi­sa­la „da u Obre­nov­cu ima mno­go mr­tvih, da se kri­šom pre­vo­ze u ka­mi­o­ni­ma, da se ko­pa­ju gro­bo­vi po La­za­rev­cu...” Sve­sna je da je po­gre­ši­la, ka­že ona za naš list, ali is­ti­če da dr­ža­va ne­ma osnov da pro­tiv nje vo­di kri­vič­ni po­stu­pak. 

– Ka­da po­gle­dam iz ove per­spek­ti­ve žao mi je što sam to na­pi­sa­la, ali bi­la sam u pa­ni­ci, kao i go­mi­la lju­di ko­ja je kon­tak­ti­ra­la sa mnom tih da­na. Upr­kos to­me, ne pri­hva­tam na­god­bu, jer ne­ma osno­va za tu­žbu. Svi advo­ka­ti sa ko­ji­ma sam se kon­sul­to­va­la su mi to po­tvr­di­li. Ni­sam ja ne­ki dr­žav­ni ne­pri­ja­telj. Šta že­lim da pi­šem na „Fej­sbu­ku” mo­ja je lič­na stvar i ni­je mi ja­sno ko su ti po­li­cij­ski slu­žbe­ni­ci ko­ji su či­ta­li mo­je sta­tu­se, a ni­su išli da spa­sa­va­ju lju­de – iz­ja­vi­la je Je­le­na Ma­ćić za naš list uz opa­sku da bi zbog uvre­da, ši­re­nja pa­ni­ke i lo­še re­to­ri­ke na su­du tre­ba­lo da od­go­va­ra­ju mno­ge jav­ne lič­no­sti, po­li­ti­ča­ri, skup­štin­ski od­bor­ni­ci i me­di­ji.

Či­nje­ni­ca je, tvr­de struč­nja­ci, da sve ma­nji broj lju­di uspe­va da raz­gra­ni­či iz­no­še­nje sop­stve­nog mi­šlje­nja od ne­i­sti­ni­tih tvrd­nji.

Ma­li pro­ce­nat vi­so­ko­o­bra­zo­va­nih u dru­štvu, in­di­vi­du­a­li­zam, ne­po­ve­re­nje u dr­ža­vu i me­di­je, no­ve teh­no­lo­gi­je ko­je su omo­gu­ći­le sva­kom po­je­din­cu da iz­ne­se svo­je ide­je ili sta­vo­ve, do­pri­no­se sve te­žoj me­đu­ljud­skoj raz­me­ni ide­ja i sta­vo­va. Lju­di uglav­nom ne ču­ju one či­je je mi­šlje­nje su­prot­sta­vlje­no, ni­ti raz­ma­tra­ju tu­đe ar­gu­men­te.   

Sum­nja gra­đa­na, ne sa­mo u pred­stav­ni­ke vla­sti već i u auto­ri­te­te iz svih obla­sti, otva­ra mo­guć­no­sti za raz­ne „te­o­ri­je za­ve­re”, mi­šlje­nje je so­ci­o­lo­ga Bo­ri­sa Ja­šo­vi­ća. 

– Gra­đa­ni su ne­po­ver­lji­vi pre­ma si­ste­mu. Sa­mim tim sprem­ni su da po­ve­ru­ju u raz­ne dru­ge „tvrd­nje” ko­je će na­hra­ni­ti nji­ho­vo ne­po­ve­re­nje. Se­ti­mo se sa­mo afe­re sa vak­ci­na­ma za ptič­ji grip. Dr­ža­va je pod­sti­ca­la na­rod da se vak­ci­ni­še, ali ne iz zdrav­stve­nih raz­lo­ga već zbog ku­po­vi­ne ogrom­ne ko­li­či­ne vak­ci­na. To je je­dan od raz­lo­ga za ne­po­ve­re­nje ro­di­te­lja pre­ma vak­ci­na­ma ko­je bi tre­ba­lo da da­ju svo­joj de­ci – sma­tra naš sa­go­vor­ni­k.

Ne­po­ve­re­nje gra­đa­na do­dat­no se hra­ni ne­do­stat­kom pro­ve­re­nih in­for­ma­ci­ja iz ra­znih obla­sti, mi­šlje­nje je struč­nja­ka. To je do­ka­zao ne­dav­ni su­kob iz­me­đu gra­đa­ni­na i ko­mu­nal­nih po­li­ca­ja­ca ko­ji se od­i­grao na be­o­grad­skoj Auto­ko­man­di. Mno­gi gra­đa­ni, sve­do­ci tog do­ga­đa­ja, ovaj in­ci­dent su vi­de­li kao bru­tal­no iži­vlja­va­nje nad put­ni­kom ko­ji je sa li­si­ca­ma le­žao i pla­kao na ze­mlji. Na­su­prot to­me, ko­mu­nal­ci o ovom do­ga­đa­ju sve­do­če sa­svim su­prot­no, kao o nu­žnoj pri­me­ni si­le. Ovaj slu­čaj je je­din­stven po to­me što su, na dru­štve­nim mre­ža­ma, po­je­di­ni oče­vi­ci na­ve­li da se in­ci­dent de­sio u auto­bu­su ko­ji sa­o­bra­ća li­ni­jom 48, dok su ko­mu­nal­ci na­gla­si­li da je reč o auto­bu­su broj 59. 

Isti­na je da ve­ći­na gra­đa­na ni­ka­da ne­će sa­zna­ti šta se za­i­sta de­si­lo na Auto­ko­man­di i da je u Sr­bi­ji mo­gu­će ne­ka­žnje­no la­ga­ti. 

Ta­ko­đe, ne­do­sta­tak in­for­ma­ci­ja o od­re­đe­noj te­mi pru­ža mo­guć­nost za raz­ne spe­ku­la­ci­je.  

Ko­mu­ni­ko­log dr Div­na Vuk­sa­no­vić, pro­fe­sor na Fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti, is­ti­če da me­di­ji mo­ra­ju da in­for­mi­šu gra­đa­ne ja­sno i pre­ci­zno ka­ko bi mo­gli da iz­ve­du sop­stve­ni za­klju­čak.

– Gra­đa­ni­ma je te­ško da od­re­de da li je in­for­ma­ci­ja isti­ni­ta i ko je me­ro­da­van da to ka­že. Za­hva­lju­ju­ći dru­štve­nim mre­ža­ma gra­đa­ni pre­u­zi­ma­ju ulo­gu me­di­ja i tra­ga­ju za sop­stve­nom isti­nom. Oni ima­ju pra­vo na to, a tra­di­ci­o­nal­ni me­di­ji po­la­ko gu­be bit­ku sa no­vi­ma. Na to uti­če i ne­do­sta­tak obra­zo­va­nja ko­je je ključ­no za raz­u­me­va­nje me­di­ja. Uko­li­ko dr­ža­va ne­ma obra­zov­nu po­li­ti­ku ko­ja ob­li­ku­je sa­mo­sve­snog gra­đa­ni­na ne­će ima­ti ni pri­stoj­ne gra­đa­ne, ni pri­stoj­ne me­di­je. Ka­ko ra­ste obra­zo­va­nje do­bi­ja­te me­dij­ski pi­sme­ne gra­đa­ne, sa­mo­sve­sne i kri­tič­ne, ko­ji vo­de ra­ču­ne o iz­vo­ri­ma ko­ji­ma ve­ru­ju – is­ti­če na­ša sa­go­vor­ni­ca.    

Ni do­bro obra­zo­va­nje ne pod­ra­zu­me­va re­al­no sa­gle­da­va­nje si­tu­a­ci­je. Sve­do­ci smo ne­dav­nog po­li­va­nja mi­ni­stra Sr­đa­na Ver­bi­ća na pro­te­stu pro­sve­ta­ra (ko­ji se svi od­re­da mo­gu po­di­či­ti fa­kul­tet­skom di­plo­mom). Ipak, to ni­je spre­či­lo čla­no­ve ko­lek­ti­va „Ge­ru­si­ja” da se ob­ru­še na no­vi­nar­ku „Po­li­ti­ke” ko­ja se „dr­znu­la” da na­pi­še da ni­su sme­li mi­ni­stra da po­li­ju vo­dom. Sma­tra­ju da ne­ma ni­šta spor­no u to­me što po­ku­ša­va­ju da is­tra­ju u svo­joj bor­bi, bez ob­zi­ra na me­to­de ko­je ko­ri­ste. Šta ako nji­ho­vi đa­ci poč­nu da pri­me­nju­ju nji­ho­ve me­to­de bor­be za svo­ja pra­va? Da li bi za­i­sta ta­ko raz­mi­šlja­li uko­li­ko bi kan­ta sa vo­dom do­če­ka­la ne­ko­ga od njih pri­li­kom ula­ska u uči­o­ni­cu?