Кинез у Светској банци

Врхунски посао у најзначајнијој светској финансијској институцији поверен је, први пут у историји, економисти из једне земље у развоју. Председник Светске банке Роберт Зелик именовао је Џастина Јифу Лина, професора Пекиншког универзитета, за „првог економисту и првог потпредседника Светске банке”, одговорног за земље у развоју и борбу против сиромаштва. Досад су положај првог економисте заузимали истакнути западни, превасходно амерички, стручњаци светског гласа, међу којима је био и добитник Нобелове награде за економију Џозеф Стиглиц.

Професор Лин је оснивач и председник Центра за економска истраживања на Пекиншком универзитету, потпредседник Свекинеске федерације индустрије и трговине и саветник кинеске владе за питања реформи. Написао је око двадесет књига о реформама у Кини, посебно у руралним подручјима, и кинески је кандидат за Нобелову награду за економију.

Његова биографија, међутим, једна је од најнеобичнијих међу људима са академским титулама. Рођен је 1952. на Тајвану, три године након учвршћења Чанг Кај Шековог режима на одметнутом острву, у ханској хришћанској породици – о чему сведочи и његово хришћанско име Џастин, односно Јустин. Године 1979, кад се и на Тајвану схватило да је НР Кина закорачила у економске реформе и да је почела да се отвара према свету, он је у тајванској војсци био капетан коме су претпостављени предвиђали блиставу војну каријеру.

Службовао је на острву Ђинмен, које је у Тајванском мореузу најближе копну – удаљено је од Сјамена, главног града провинције Фуђијен, једва двадесетак километара. (Старији читаоци ће се можда сетити да су Ђинмен, некад познатији као Квемој, и Мацу била два острва из Тајванског архипелага која је кинеска Народноослободилачка армија повремено, а особито у свечаним приликама, демонстративно бомбардовала све до 1979, кад је Кина, под Денг Сјаопингом, политику „ослобођења” Тајвана заменила политиком „мирног уједињења” с Тајваном.)

Лин је на острву Ђинмен, према једној његовој каснијој шкртој причи, био понесен идејом о реформама у Кини и „сном да допринесе напретку и моћи своје земље”. Једне ноћи је, под околностима које никад није открио, препливао тај најужи део Тајванског мореуза од двадесетак километара до луке у Сјамену. Тајванска војна команда никад није саопштила да је 27-годишњи капетан, који је другим официрима служио за узор, дезертирао и пребегао у Кину. Саопштила је да је он „нестао у акцији”.

У то је поверовала и Линова жена, која је остала у Тајпеху са двоје деце. Са њом ће се Лин поново срести касније, на студијама у Америци. Она је такође економиста. Сједињена породица сада живи у Пекингу, где је Лин, после бекства са Тајвана, убрзано завршио студије политичке економије. Потом је, 1986, докторирао на Универзитету у Чикагу као један од првих грађана НР Кине који су стекли највише економско образовање у Америци. Од 1993. редовни је професор на Пекиншком универзитету и чест гостујући професор на неколико америчких универзитета.

Џастин Јифу Лин и председник Светске банке Роберт Зелик истих су година и исте професије. Није откривено да ли се знају од раније, можда са студија економије у Америци, али су њихови сусрети у Кини, у коју је Зелик више пута одлазио као заменик државног секретара (2005. и 2006), морали бити пресудни да Светска банка не само широм отвори врата једном Кинезу – а не неком из групе индустријских сила Г-8 – него и да допусти да кинеска рука изнутра усмерава да у трећем свету поврати свој некадашњи углед.

У својству заменика државног секретара, Зелик је био иницијатор успостављања редовног „стратешког дијалога” с Кином, посебно у области спољне политике, економског развоја и енергетске безбедности. Остао је упамћен по захтеву Кини да се понаша као responsible stakeholder, то јест као нека врста одговорног предузетника у заједничким подухватима у светској привреди. Заступао је тезу да је за САД боље да са успешним земљама у развоју, попут Кине и Индије, „деле одговорност” за светски економски поредак, него да с њима уђу у конфронтацију.

За свог првог заменика Зелик је узео Кинеза из два разлога: због престижа који Кина ужива у трећем свету, посебно у Африци, која све више сиромаши следећи упутства Светске банке и која сад узор тражи у кинеским реформама, и због Линове растуће међународне репутације.

Од Линових економских теорија – „неконвенционалних идеја”, како кажу кинески теоретичари – највећу пажњу привлачи његово гледање на улогу владе у земљама у транзицији. Док Запад, па самим тим и Светска банка и ММФ, успех у реформама повезује са пуном либерализацијом тржишта, масовном и брзом приватизацијом и економским шок-терапијама, видећи често у држави извор свих невоља и застоја, Лин је, како је то уочио један амерички аналитичар, „освежавајуће прагматичан”. Он заправо верује да од способности или неспособности владе у земљама у транзицији зависи успех или неуспех у реформама, што, по њему, пример Кине најбоље показује у последње три деценије.

Тако би у најмоћнијој светској финансијској институцији амерички идеолошки кредо о свемоћи либералног тржишта могао већ у мају, кад Лин ступа на дужност, да се споји са Денговим легендарним завештањем: да није важно да ли је мачка црна или бела – ако успешно лови мишеве.