Држава се враћа у Београд

Државни секретар у Министарству пољопривреде Србије Данило Голубовић изјавио је да се Управа за аграрна плаћања, која је 2010. формално пребачена из Београда у Шабац, враћа „кући”. Због европских правила ова управа враћена је у главни град и до 2020. у њој ће број запослених морати да се повећа, са досадашњих 80, на око 800 људи.

У Шапцу остаје да ради подручна јединица „Народне банке за пољопривреду”, како другачије зову Управу за аграрна плаћања. Пресељење из главног града у Шабац ове службе Министарства пољопривреде, спроведено је у складу с једним од програмских циљева тадашње владе, на чијем је челу био Мирко Цветковић, док је њен идејни творац, тврде упућени, био министар привреде и лидер УРС-а Млађан Динкић.

Поред Управе за аграрна плаћања, у 2010. из Београда су пресељена, како је тада представљено јавности и седишта још четири „организационе јединице” које су биле „под капом” Министарства економије и регионалног развоја. Седиште Фонда за развој пресељено је у Ниш, Националне агенције за регионални развој у Зајечар, Националне служба за запошљавање у Крагујевац, а седиште Агенције за осигурање и финансирање извоза у Ужице.

У овом министарству су тада објашњавали да је основни циљ сеобе државних служби из Београда да републичке институције буду ближе свим грађанима и предузетницима, „али и да се умањи неправда коју људи у унутрашњости осећају зато што су све државне институције у главном граду”. Намера је била и „да се створе једнаке шансе за све грађане и једнак приступ институцијама које постоје управо због народа”. У Министарству економије су тада објашњавали и да се поједине службе не селе у „унутрашњост” зато што су њихови директори из тих места, иако је директорка Фонда за развој тада била из Ниша, а директор Националне службе за запошљавање из Крагујевца.

Седиште Фонда за развој премештено је из Београда у Ниш зато што је овај град центар неразвијене јужне Србије, објашњавали су из тадашњег министарства. У Зајечар, центар источне Србије, пресељена је Национална агенција за регионални развој зато што се желео подједнак развој свих делова Републике, а Зајечар је био симбол у транзицији девастираног града. Агенција за осигурање и финансирање извоза пресељена је у Ужице, центар западне Србије, „јер 13 одсто укупног извоза Србије иде из овог града”. У центар Шумадије пресељена је Национална служба за запошљавање, „што има симболички значај због процвата који су овом граду донели ’Фијат’ и остале компаније које су запослиле велики број радника”.

На новинарску опаску да би јавност сигурно занимало колико сеоба државних служби кошта пореске обвезнике, надлежни су одговарали да додатног трошка неће бити. Пословично сумњичави економисти у то нису веровали, као што нису могли да поверују да ће размештање неке службе или агенције из Београда по Србији „подстаћи економски развој девастираних општина и региона”. Истини за вољу, мало ко може аргументовано да брани концентрацију баш свих државних служби у београдском „кругу двојке”, поготову оних чији је задатак да брину о пољопривреди и шумарству, развоју села и сиромашних региона.

На наша питања: шта ће бити са преосталим „истуреним одељењима државне управе”, у Министарству за државну управу и локалну самоуправу упутили су нас на „надлежно министарство”. Од Министарства привреде, после три дана од достављених питања, нисмо добили тражене одговоре. „Политика” је питала: да ли седишта Агенције за регионални развој, Фонда за развој, Националне службе за запошљавање и Агенције за осигурање и финансирање извоза остају у Зајечару, Нишу, Крагујевцу и Ужицу? Затим, колико људи, од укупно запослених у тим службама, ради у Београду, а колико их је у наведеним градовима и да ли ће се нешто мењати?

У Националној агенцији за регионални развој (НАРР), „која остварује националну политику равномерног регионалног развоја”, казали су нам да у њој ради 62 запослена, а од тог броја деветоро у Националном центру за регионални развој Зајечар. Остали у Београду. Запослени у Националном центру Зајечар су људи из Зајечара или околине. Поред тога, у Зајечару постоји и Регионални центар за одрживи развој и развој предузетништва – Тимок, д.о.о. Зајечар. Национални центар за регионални развој Зајечар је радна јединица Националне агенције за регионални развој образована по функционалном принципу и нема везе са Тимоком.

За јавност је пресељење седишта државних служби подразумевало сеобу њиховог руководства, али и дела запослених. Судећи по извештајима наших дописника из тих градова, то се није догодило.

Сеоба државе из Београда била је – само трик пред будуће изборе.

------------------------------------------------------

У Ужице само по потреби

Ужице – Већ су три и по године откада је седиште Агенције за осигурање и финансирање извоза Србије (АОФИ) пресељено из Београда у Ужице, што су тадашњи политички креатори тог потеза гласно називали  „важним чином децентрализације”, али суштински ништа се није променило. У главном граду остала је филијала, а у њој – вишеструко више запослених него у ужичком седишту АОФИ. Радно место генералног и осталих директора је у Београду, а у централу агенције , у граду на Ђетињи, долазе „само по потреби”.

АОФИ, како се наводи на сајту ове званичне извозно-кредитне агенције Републике Србије основане да „тежи побољшавању услова пословања извозне привреде”, сада има 58 запослених. Од тог броја свега петоро је у седишту у Ужицу, а сви остали, уз управу, у београдској филијали. Кад смо у „Политици” 2011. писали о пресељењу седишта ове агенције из престонице у унутрашњост Србије, тада је ова агенција имала укупно 39 запослених (од којих је троје радило у Ужицу).

(„Политика” 18. 7. 2014.)