Судија тачно предвидео сценарио „Шешељ”

Жаљења је вредно то што одлука већине чланова већа ставља власти Србије у положај који је колико неугодан толико и нејасан. Веће је затражило да Србија достави своје мишљење. Србија га је доставила, прецизирајући и да ће њена сарадња зависити од тога да ли ће се оптужени обавезати да ће поштовати услове које одреди веће.

Заобилазећи консултацију с оптуженим, већина оставља нејасну ситуацију која ће сутрадан сарадњу са Србијом учинити немогућом. Да ли је Србија на овај начин стављена у положај пуког посматрача, то јест сведока понашања оптуженог после привременог пуштања на слободу? Да ли би она, напротив, морала да има улогу савесног актера који помаже међународном суду да обезбеди да се у потпуности поштују рестриктивне мере одређене за оптуженог? Ми то не знамо.

Или можда и предобро знамо будући да већина није одредила никакав механизам „мониторинга” који међународни суд обично прописује како би се онемогућили контакти и претње у односу на сведоке и како би се оптужени поново довео на међународни суд кад то буде потребно. Није предвиђен чак ни неки механизам комуникације с оптуженим у периоду привременог боравка на слободи, па макар и за потребе уручивања докумената у вези с поступком.

У одсуству консултација с оптуженим, било би могуће барем предвидети да се одреди пакет директних обавеза Србије у смислу надзора над оптуженим како би се обезбедила и заштита сведока и повратак оптуженог на суд, и без његовог пристанка. Извршење такве одлуке био би за Србију дакако деликатан посао. Но, таква одлука имала би ту предност да је изводљива и да јасно дефинише свачију улогу. А сада је ситуација таква да, осим налога о неиздавању пасоша, Србији није одређена ниједна друга директна, било позитивна било негативна обавеза.