Гетеове мисли

Књига „Гетеове мисли”, коју је недавно објавила издавачка кућа „Артист” из Београда, настала је, како пише у предговору приређивач Бранимир Живојиновић, током његовог дугогодишњег бављења Гетеом. Мисли које садржи књига потичу првенствено из књижевних дела, тј. песама, драма и романа, али и из аутобиографских текстова, епиграматике, „Максима и рефлексија”, као и из писама и разговора. Књига садржи, истина у нешто мањем броју услед недостатка простора, и мисли из природних наука, којима је Гете посвећивао велику пажњу.

Мисли које је Живојиновић унео у књигу односе се превасходно на питања уметности, књижевности, сликарства, позоришта, вајарства, архитектуре, затим хуманистичких наука, историје, филозофије, социологије, антропологије, религије. Оне су сврстане у преко три стотине педесет одредница, при чему се мора имати у виду да се бројне одреднице не односе на једну него на две, чак и више области, јер неретко садрже више значења. Цитати у оквиру једне одреднице давани су, када је то било могуће, хронолошким редом, чиме се „илуструје развитак Гетеовог мишљења о појединим темама”. Одреднице углавном почињу цитатима из раних песама, прозних текстова, драме „Гец од Берлихингена” и I дела „Фауста”. Средњи део доноси цитате из дела насталих у првим деценијама по преласку у Вајмар, док се на крају наводи из „Максима и рефлексија”, „Западно-источног дивана”, „Поезије и стварности”, II дела Фауста и Екерманових „Разговора”.

Ако књига „Гетеове мисли” сигурно није замишљена као упутство како треба живети „на Гетеов начин”, саздана је од мисли које изненађују својом актуелношћу, али и начином на који су формулисане. Она, пре свега, представља Гетеово стваралаштво као универзум неразлучивог јединства, у коме су све поделе укинуте. Гетеов свет не прави разлику између прошлости и садашњости, видљивог и невидљивог, говора и ћутања. У једном афоризму Гете пише: „Свака лирска творевина мора у целини бити врло разумна, а у појединостима малчице неразумна”.

Гетеове мисли карактерише толерантност, њима је искључивост страна, оне су отворене за различитости, чак противуречности. Оне су прожете духом који не наређује, не тражи ни поштовање. „Од када читам Гетеа”, писао је Елијас Канети, „изгледа ми све што предузимам легитимно и природно... он ми даје право: Уради оно што мораш, каже... диши, посматрај, размишљај”! Гетеове реченице нису тврдње, оне су вишезначне, понекад садрже и противречности. Он се не боји таквих реченица јер зна за њихову неопходност, заправо, за њихову тајну: сличност нас оставља на миру, противречност нас чини продуктивним. Гете избегава све што је коначно и завршено; он тражи простор за одговоре и противречности. Он не користи духовите досетке и игре речима, не цени ни хумор. Њему су страна ароганција и надменост, он није наметљив. Његово ја се не примећује у његовим размишљањима, он не жели да придобије читаоца, већ жели да се овај укључи у тај процес као свесна личност.

„О свему што је паметно људи су некада већ мислили; треба само покушати да о томе промислимо још једанпут”, гласи један од Гетеових афоризама. Дубоко је убеђење позног Гетеа да човек ништа не може сам, да никад не стоји на почетку, да увек долази за претходним. Ограничен појединац тешко може да допре до истине, он је увек последњи у једном дугом низу размишљања и предања. Свеукупно мишљење, истраживање и делање почива на старој истини коју је појединац наследио. Стваралаштво значи: надовезивање на наслеђено, прихватање, усвајање, стварање новог и бољег од старог и доброг. О оригиналности је реч и у одредници „Гете о себи”: „Сакупљао сам и искоришћавао све што сам видео, чуо, опазио. Моја дела су узимала храну од хиљаду различитих особа; незналице и мудраци, духовити људи и глупаци, детињство, зрело доба, старачке године, све је то наилазило и нудило ми своје мисли, способности, своје наде, свој начин живота; често сам жњео оно што су други посејали, моје дело је збирна творевина, а име јој је Гете.”

Гетеове мисли не читају се, наравно, као неко прозно дело, већ одредница за одредницом. То никако, међутим, не значи да се оне не могу читати као прозно дело. За књигу „Гетеове мисли” важи лепа мисао из одреднице „Знање”: „Свако знање захтева друго, па треће, и тако непрестано даље; ми желимо да дрво пратимо у његовом корењу или у његовим гранама и гранчицама, једно увек проистиче из другог, и што живље постаје у нама неко знање то више се осећамо нагнани да навише и наниже пратимо његове везе.”

Књига „Гетеове мисли” добро ће доћи читалачкој публици. Реч није само о књизи непролазне мудрости, већ о књизи која може да помогне читаоцима да неки животни проблем сагледају на неки нов начин. „Гетеове мисли” уз то могу да побуде жељу да се неко Гетеово дело поново или по први пут прочита. А то несумњиво вреди. Не сме се заборавити да Гетеово стваралаштво спада у сам врх светске књижевности.