Мафини у дигиталној верзији

Маргарета Јелић, сликарка и теоретичар, остварује интензивну излагачку активност током две деценије, а њен примарни афинитет за сликарство преноси се на електронске технологије за производњу и манипулацију сликом – цртани филм, видео-рад, инсталацију, видео-игре. Сликаркин фокус на визуелно истраживање и проблематизовање додирних тачака старог и новог неодвојив је од њеног теоретског рада и доктората из вишемедијских студија, као и њене књиге „Фрагментарни поглед у уметности и филму 20. и 21. века”. Озбиљна референца у биографијама је и монографија, а о раду Маргарете Јелић писала је Јасмина Чубрило 2012. у студији „Огледи о/из другости”. И на својој новој београдској изложби „Мартини колачићи” уметница кроз медијуме сликарства и дигиталне технологије проблематизује читљиве наративе везане за клишее урбаног контекста видљиве у феноменима нападног конзумеризма и одбојне мултикултуралне колонизације.

Једноставног концепта и ликовне артикулације поставку у Културном центру чине слике из циклуса „Колачићи”, тематски посвећени празничним поводима – „Рођендански колачићи”, „Ускршњи колачићи”, „Хорор колачићи” – а за њихово пригодно украшавање преузете су слике са интернета. Типична је схематичност и плошност композиције на чијем су неутрално бојеном фону платна мултипликовани популарни колачићи-мафини. Додатна интрига је и то што су они декорисани примерено намени – зекама, јајима, пилићима за Ускрс, мртвачким глава, искеженим фацама, пауцима за Ноћ вештица.

Интегрални део овог пројекта је интерактивна видео-игра „Мартини колачићи”, која ову тему проширује до компјутерске анимације и могућности да играч/публика у галерији направи колач представљен на изложеним сликама. Као и у њеним ранијим пројектима, процесуалност и интерпретација представе дате су у различитим медијима.

Симптоматично, већ дуги низ година у раду Маргарете Јелић главна јунакиња је Марта, алтер его уметнице или било кога другог. Различите улоге које она Марти додељује отварају круцијално питање о идентитету, а Марта је и својеврсни медијум за персонификацију реалног и метафоричног времена, стања и ситуација типичних за савремени живот. Тако је сведени амбијент посластичарнице у раду „Шта жена може да уради” послужио за слику на платну као и њену компјутерску верзију, а Мартина улога, као и у слици „После вечере”, реферира на одсуство комуникације, алијенацију, празнину у исто време потврђујући и тезу „да уметност може да се разматра као простор материјализације идентитета”, што у предговору каталога експлицира Катарина Радуловић.

Маргарета Јелић наставља да истражује односе језичког кода сликаног поља и дигиталне технологије, а овај пројекат припада успелим покушајима да у постављеном ауторском концепту статична и анимирана електронска слика равноправно коегзистирају. Сликана платна и дигитална екранска пројекција у „Мартиним колачићима”, представљају идејни и визуелни контекст који је ауторки послужио да интелигентно, духовито и сензибилно постави многа субверзивна питања типична за судар објективног хорнолошког времена и субјективног психолошког времена. Наиме, овај мултимедијални пројект о колачићима је ангажовани рад, идентификација и портрет једног времена затрпаног морем (и мором од) избора у којем царује испразност потрошачког менталитета без алтернативе. Комуникација две временске и визуелне равни, секвенци сликарске и компјутерске реалност, као и фрагментарност кадрова оба медија производе упечатљив уметнички говор и визуелну сензацију и у којој је примат дат ауторефлексивном, духовитом и црнохуморном.