Успех возачког кадра

Овонедељне звезде су, без икакве конкуренције, возачи ГСП-а! Заправо, они су стари филиграни бахатости (не сви, наравно) којих неко време није било на сцени, али су се, ево, величанственим низом грешака – вратили у „игру”. Више пута. На бис. Као виновници неколико жестоких „саобраћајки”, минуле седмице. Ма, шта само као виновници?! Као иницијатори тих истих удеса, у којима је, богами, било и повређених! Званичници ГСП-а су скромно, стидљиво и штуро прокоментарисали најновије „успехе” свог возачког кадра, ваљда већ навикнути на „светла позорнице” и припадајућу славу. Само што нису рекли: „Није то ништа, можемо ми још”...

Мада, када се трамвај свом силином закуца у други трамвај, који при том иде испред њега, питање је може ли се такав подвиг надмашити?! Многи би се у сличној ситуацији спетљали, кочили, свирали, маневрисали и вероватно бојажљиво стали пред метом. Многи, не и утренирани кадар ГСП-а.

Руку на срце, ово је тек најсвежији пример. Знали су доказани мајстори да потерају та плехана чудовишта и мимо шина успостављајући алтернативне трасе! Да оману у кривинама. Да нанижу аутомобиле, бандере, „пољубе” фасаде... Ма, могли су шта год су хтели, млади, неспутани, с ветром у коси... Мали је Београд за њихов потенцијал.

Но, није сва слава на трамвајџијама, велики су терет на своја плећа примили и возачи аутобуса. Можда и највећи.

Половина прошлонедељних удеса њихово је „умеће”. Добар део свакодневног саобраћајног лудила у граду њихова је заслуга.

Међутим, никако се не сме превидети и удео возача приватних превозника у свему томe. Можда су тренутно у запећку, али нису ништа мање задужили наше живце, стрпљење и меко ткиво, од старијих колега. Штавише. Од када су и они у систему Јавног градског превоза срушени су многи табуи. Углавном они о односу према путницима...

Е, кад већ поменусмо ту тему, задржимо се мало на њој.

Однос према путницима, рекосмо. Заправо, више је то дијагноза коју су нам самоиницијативно поставили, па се сходно њој и понашају. Безобразно, на први поглед. Али већ на други, бива вам јасно да је то олако изречена квалификација. Веома безобразно – то је већ правилније.

Наиме, ако се не тркају с временом, онда се гањају с колегом који их је нешто раније претекао. Жаргонски речено – „испали су из времена”, па ви пазите да не испаднете из возила док они сумануто надокнађују изгубљене минуте. Авај, њима учинак зависи од тога, а нама живот од њиховог учинка, очигледно.

На станицама нервозно трепере, љути што путници у скоку не напуштају и не улазе у возило. На евентуалну примедбу имају верзиран одговор: „Ајде, бре, нећу цео дан да стојим овде због вас!”

А због кога ћеш, ако због путника нећеш, рођаче?! Па ниси то својим колима покупио стопере, већ јавном својином људе из чијих се новчаника захвата за твоју плату!!! Олако то заборављају.

Уколико вам у оваквим случајевима неки део тела остане на проветравању, изван аутобуса, молите Бога да су станице на тој линији честе, а бандере – ретке...

Море, понашају се и изгледају тако као да им је једини одушак и животна радост да старцима затворе врата на корак од аутобуса (тролејбуса, трамваја) и уживају гледајући их како молећиво стоје пред њима.

Али, да не набрајамо даље, нема толико новинског простора за све њихове „особености”. А нема ни смисла због свих оних шофера на које се овај текст не односи, али се, силом прилика, не разазнају од нараслог кукоља.

Све у свему, да им је лако са нама – није. Да је још теже нама са њима – јесте. У тој дилеми само ваља видети ко је због кога ту где јесте и све ће доћи на своје.

А до тада, господо возачи, узмите се у памет. Или конкуришите за оно друго градско предузеће, једнако познато по трословној скраћеници – ПКБ. У њему би однос према „роби” коју возите добио пун смисао.