И данас је враголаста као Анђелина

Радмила Караклајић не хаје за популарност, али њене очи су и данас враголасте, а лице јој се озари чим се осмехне. Ова очаравајућа плавокоса југословенска певачица са, кажу, циганским темпераментом и заносним гласом и енергијом којом је могла да запали планету, у своје наступе шездесетих година унела је неку врсту естраде, опуштеност и разиграност, која је масама пријала. Волели су је јер је на концертима са публиком делила своја осећања. Није било лажи чак ни ако би каткад стала у позу да покаже ногу или истури груди. Тешко је поверовати да је од тада протекло толико времена…

– Дуго нисам причала с новинарима. Шта ће сад то мени? Не правим каријеру, па да морам да се појављујем. Зашто би људе интересовала Радмила Караклајић која више не пева? Онда се пресабирам и мислим – важно је моје животно искуство. Имам шта да кажем. Ваља да поручим да се вреди борити и издржавати најгоре ствари, јер увек има наде. То делује као фраза, али у мом случају није – истиче Радмила, осврћући се на прошле дане или године.

– Можда у личном животу нисам била срећна. Било је трагедија, ужаса! Имала сам велике прекиде у каријери због одржавања трудноће и рођења деце. Када сам изгубила близанце, три године нисам била способна да живим, а камоли да певам. Нестала сам. И на пословном плану је било подметања, губитака... Али некако ми је Бог увек помогао да се подигнем и наставим даље. Могу слободно себи да кажем: „Е па, Радмила, ипак си ти срећан човек, јер си многима улепшала неке моменте или си им бар измамила искрен осмех и унела трачак оптимизма и веровања у доброту. Данас, кад уђем у аутобус, видим са колико симпатије ме људи гледају, питају како сам... Драго ми је, ето шта хоћу да кажем – додаје.

Радмила Караклајић је расла на Црвеном крсту, на месту где је сада Школа „Војислав Илић”. Ту су се клинци пентрали по дрвећу и крали воће, а она је била главни „мафијаш”. Ипак, није губила из вида да мора своју породицу да извуче из сиромаштва. И, заиста, првим већим парама које је зарадила купила је мами и тати стан. Али још у детињству је схватила да за све мора да се избори сама. Зато је била најбољи ђак, најбољи студент... У року је дипломирала енглески језик и књижевност на Филолошком факултету и упоредо градила музичку каријеру уз много труда и рада. Како је живела на турнејама? Спартански! Само један концерт је отказала за све те године и то кад је баш хтела „да умре”.

Не крије да је у пубертету била ружњикава, пуначка девојчица, која је носила зубну протезу. Тек доцније је стасала у допадљиву девојку која је играла на карту наглашене женствености, носећи шлицеве са стране и голишава рамена. На то ју је подстакла популарност, коју је стекла у првом разреду гимназије.

– То се десило када сам приметила да дечаци обраћају пажњу на мене, кад сам почела да певам. Заиста, тај однос певача и публике ствара извесну привлачност. То ми се осладило, па сам из жеље да им се допаднем још више почела да коригујем изглед и да се дотерујем. Носила сам романтичне ствари, помало и провокативне, али не и вулгарне – описује свој врцави стил.
Праву револуцију Радмила је створила песмом „Анђелина, зумба, зумба”. Свесна тог темперамента у себи, на мелодију сицилијанске народне песме којом почиње филм „Кум” написала је текст и у лето 1964. године снимила нумеру, по којој је сви памте. Три године касније, са Вице Вуковим је победила на Сплитском фестивалу. Певали су тадашњи велики хит „Бокељска ноћ”. Та интерпретација и сада се, каже, сматра за једну од најбољих. Да не набрајамо колико је награда добила на фестивалима.

Освојила је домаћу, још више међународну публику. Сећа се да се новинар Миломир Марић написао у тадашњој „Практичној жени” када је видео да с њом није баш једноставно прошетати улицама совјетских градова, јер је њена појава постајала опасна по ред и мир у Грузији, Јерменији, Таџикистану и Сибиру, а посебно се запрепастио када јој је пун дивљења црнопути совјетски бедуин на камили, у једној оази каракумске пустиње, пришао да му напише посвету...

– Са Русијом ме првенствено спајају зато што сам тамо највише наступала и снимала. Ево, пре две године су ми издали 74 песме на МП3, мада код нас постоји лажна представа да сам у Русији певала само руске песме и да ме зато воле. Ја сам певала све, а најмање руске, једино оне које су специјално писане за мене. То тамо није популарност која траје, па оде. То је љубав. То је „наша Радмилочка” – драго јој се и данас због свега.

Али, Радмила није била омиљена само у Русији. Дочекивана је и испраћана овацијама и у Израелу и на Фестивалу свих земаља Медитерана и Јужне Америке, у Аустралији, Азербејџану, а о солистичком концерту који је, у сали Дага Хамаршелда у Њујорку, приредила америчкој публици и којем су присуствовале и дипломате Уједињених нација да и не говори. То јој је један од највећих успеха у каријери. Највише им се допао њен избор циганских песама, неке је и сама написала, а извела их је с америчким оркестром и нашим пијанистом. Горан Милић је снимак донео у Радио-телевизију Београд 1989. године, али они, наводно из техничких разлога, нису могли да га прикажу.

– Зашто ме свуда толико воле? Нисам била само популарна, била сам љубимица, деци су давали имена по мени, иако је Радмила типично шумадијско име. То сигурно није само због мог шоу-програма. Било је још нечега у мом представљању.

То је схватила и учесница Стаљинградске битке, познати лекар из Волгограда примаријус др Ана Јаковљевна-Рекунова, која јој је поклонила књигу и на њој написала: „Судбина нам је поклонила сусрет са вама. Ви сте драг човек, дарујете људима радост. Слушајући ваше интерпретације и налазећи се у свету музике, нама, вашим добровољним заробљеницима, често застаје дах. Цео ваш живот је непрестано дружење с народом. То је и суштина ваше, нимало лаке, професије. И зато, за ваше добро срце, светли ум и вредноћу – част и слава вама и једно велико срдачно хвала. Срећан вам пут ка испуњењу, раскошним талентом, задате мисије.”

– Сви тако мисле и говоре. И обичан народ је то препознао, а то сам и сама себи говорила, јер сам на овом тешком путу у мојој земљи почела да сумњам у себе – прича са сетом што је свима ваљала, само својој родној земљи није.

На тим концертима Радмила се несебично давала.

– Приређивала сам западни шоу са плесањем на сцени још пре тридесет, четрдесет година. Све је изгледало као да је спонтано, а сваки дах је био промишљен и испланиран. Пазила сам на кореографију, хаљине, комуникацију с публиком… Моји наступи, весели и енергични, заиста су по спољним ефектима били нешто ново за Русију. Али, то ништа не би важило да није било оног суштинског – „добро срце, светли ум и вредноћа”, што је приметила Ана Јаковљевна-Рекунова. Хвала јој на дивним речима. Све сам радила другачије од осталих, али, како је рекао Миломир Марић, остала сам потпуно неоткривена за Србију. Зато сам од овог нашег тржишта одавно дигла руке – каже резигнирано.

А онда је почетком деведесетих Радмила све то прекинула.

– Када је у земљи почела гужва, отишла сам са сином на Кипар. Најважније ми је било да свог сина Огњена склоним из тог грађанског рата. Имао је тада тек петнаест година. Радила сам као један од директора за спољну трговину и банкарство у великој компанији зато што симултано преводим са руског на енглески и са енглеског на руски. Направила сам велике послове тамо. Када су укинуте санкције, одлучила сам да се вратимо. Знате, лепо је на Кипру, али ужелела сам се своје земље. Хвала богу, имам где да дођем, нисам без куће – истиче са задовољством колико јој је та каријера на Кипру значила, јер се доказала и на сасвим другом пољу.

И њен син је тамо завршио колеџ и наставио овде студије, увезао је и први „банџи џамп” и поставио га на Ади Циганлији, почео успешно да се бави музиком... Радмила је мислила је да ће се коначно скрасити, међутим, онда су је опет позвали у Русију на један велики концерт 1996. године. Ломила се, премишљала и прихватила. Чинило јој се као да није ни одлазила.

Ипак, хтела је да „пресече”, па је одлучила да више не иде на турнеје, већ само на фестивале и велике светске догађаје, све говорећи себи: – Још овај пут, па више нећу да се појављујем.

– Прошле године су ме једва наговорили да дођем у Истанбул, да наступам на Међународном фестивалу азијских земаља, којем су присуствовали људи на високим положајима од Блиског истока до Кине. Међународна публика, и то на највишем нивоу.

Уз остале уметнике из свих делова света, Влатко Стефановски и ја имали смо по получасовни шоу. На моје изненађење, највише сам се допала Кинезима, који су сутрадан у том велелепном хотелу пришли да се поздраве и да ме позову на неки велики фестивал... – прича сва устрептала што је имала такву част и признаје колико јој је значило због самопотврђивања.

– Могу, наравно, још да певам. Енергија није усахла, мој глас се није покварио. Увек сам била мецосопран, сад сам га скинула за један тон, па неке ствари звуче боље, неке не. Али сад стварно морам да престанем да наступам, није пристојно с обзиром на то да сам прешла седамдесету. Уосталом, шта ће то мени? Сада хоћу да обрађујем башту. И – чекам прво унуче! Требало би да се роди за месец и по дана. Још то немам у животу. Биће унук, мада сам искрено речено, више желела девојчицу, да ме замени једног дана – звонко се смеје уметница.

----------------------------------------------------

Разочарани оптимиста

– Постоји мноштво предрасуда о томе шта ми је слава донела, али највећа је да сам зарадила грдне паре. Дивно би било да је тако. Али код нас је тада све ишло званично. „Југоконцерт” – „Госконцерт”. Државна агенција са државном агенцијом. Другачије није могло. То је значило да држави мора да се плати 32 одсто пореза, а музичарима шта остане. Тако се са турнеје, где липшем два и по месеца, вратим највише са пет, шест хиљада долара, а већ за следеће гостовање треба да уложим у гардеробу и остало. Јер, наша генерација је све радила сама. Нисмо имали ни шминкере, ни фризере, ни имиџ мајсторе... Тако да сам зарадила један стан, овај у којем живим, аутомобил и помоћну кућу у дворишту. Али, остало је огромно задовољство које се не мери новцем. Жао ми је, једино, што нисам добила националну пензију. Ову државу свуда у свету сам достојно представљала, донела сам јој и толико пара, признајем, од (не)добровољно одбијеног пореза, да сам ту пензију и преплатила, а они у комисији су мислили да је нисам заслужила... – отворено исказује разочарање у однос државе према истакнутим уметницима, али и поред све неправде, Радмила на известан начин и даље гледа оптимистично на живот, воли људе и верује да у тој вечитој борби добра и зла, добро мора да победи, јер у противном не би било света.

----------------------------------------------------

Док воли – воли

– У љубави нисам оскудевала. Имала сам два брака – две велике љубави. Не могу да трпим преваре и чим бих посумњала да то није право, прекидала сам. Није ми жао. Сада живим сама, али нисам усамљена. Ту ми је породица, а имам и пријатеље – каже уз загонетан осмех.