Суад Дацић поново у родним Цетановићима

Цетановићи код Сјенице – Кућа Фарука и Ханкије Дацић у Цетановићима код Сјенице јуче је била пуна гостију. Сви долазе да виде њиховог сина Суада, који је уз велике дипломатске напоре Србије и још неколико држава успео да напусти ратним пожаром захваћени главни град Јемена – Сану.

– Прво имам потребу да се одморим и наспавам – каже Суад, који је у родитељски дом стигао јуче ујутро, пошто су га у петак увече на аеродрому „Никола Тесла” где је стигао авионом из Москве сачекала браћа Зијах и Алтан и довезли на Пештер и у Цетановиће. Прво је драму коју је преживео, када су по Сани почеле да падају бомбе пре десетак дана, морао да преприча родитељима и родбини и да их увери да је стигао жив и здрав.

– У Сани сам, заједно с још двадесетак студената из различитих земаља, боравио у студентском интернату. Пошто нисам успео да Јемен напустим после првих бомби, јер један турски авион није слетео, боравили смо у том интернату – прича Суад.

Из интерната су „заробљени” студенти излазили ретко, тек да нешто купе, ако су имали новца и – чекали су.

Бомбе којима је коалиција земаља које предводи Саудијска Арабија бомбардовала Јемен сваки час су засипале Сану, неке су падале сасвим близу интерната, тресли су се зидови, нико није знао где следећа бомба може да падне, описује Суад тих неколико дана рата изблиза.

– Плашило нас је и то што се противваздушна одбрана шиитских побуњеника Хута налази близу интерната, па би бомба намењена њима могла да погоди и зграду у којој смо били – објашњава Суад неизвесност боравка у Сани.

– Тада сам се за помоћ обратио Мешихату Исламске заједнице у Новом Пазару, а муфтија Мевлуд Дудић је алармирао медије, Владу Србије, премијера Вучића и амбасаде исламских земаља у региону и шире. Одмах су ме контактирали из неких амбасада и рекли ми да раде на мојој евакуацији, између у осталих био сам у контакту с амбасадама у Алжиру, Кувајту, Каиру и Саудијској Арабији. У четвртак сам сазнао да су Руси на аеродрому и да евакуишу своје држављане. Одмах сам позвао амбасаду Србије у Дубаију, из Дубаија су звали нашу амбасаду у Москви, а из Москве је позвана амбасада Русије у Сани.

Иако као „прекобројни” путник, укрцао се у један од два руска авиона и кренуо пут Москве.

– С аеродрома „Шереметјево” првим летом стигао сам у Београд – прича Суад Дацић, додајући да је паралелно са свим тим његовим позивима текла и дипломатска активност државе Србије, премијера Вучића, Министарства иностраних послова и српских дипломата. Свима њима, каже, дугује велику захвалност што је жив стигао кући.

Кад неко долази из места где падају бомбе и људи гину, намеће се и питање да ли се плашио.

– Страх је нормално људско осећање, али онима који чврсто верују у Алаха није својствено да се плаше. Мом животу претиле су реалне опасности, али веровао сам у Алахову милост и сматрао да је то можда још једно искушење које Бог поставља пред мене и које учвршћује веру, не дозвољавајући човеку да изгуби наду – објашњава овај апсолвент исламских наука.

Мајка Ханкија и отац Фарук захваљују Богу што им је сачувао сина. Захваљују и свима који су помогли да се поново обрадују његовом доласку – држави Србији, пре свега, Мешихату Исламске заједнице и медијима.

Ханкија је спремила Суадова омиљена јела. Док је чекала вести о Суаду причала је и о својој болести. Сада као да је радост због синовљевог доласка одагнала све муке.

Апсолвента на Факултету исламских наука Суада Дацића од дипломе дели још неки испит. У Јемен неће поново, вели, пре ће да настоји да диплому стекне на неком другом сродном факултету, можда и на Факултету за исламске студије у Новом Пазару.