Немачки гнев због таблоида

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Потрага за тим шта је узрок пада „Џерманвингсовог” авиона у којем је претпрошлог уторка погинуло 150 људи изазвала је у Немачкој и расправу о улози медија. Трагедија, која је судећи према све већем броју доказа изазвана тако што је копилот Андреас Лубиц намерно оборио авион, међу Немцима није толико изазвала гнев према младом копилоту или систему и авио-компанији који нису на време открили да он болестан и даље пилотира, већ пре свега према медијима жељним сензационализма.

Да ли новинари инсистирају да од тужиоца и полиције добију брзе одговоре о новим открићима у истрази ,онолико колико агресивно покушавају да од рођака и пријатеља жртава добију изјаву? Да ли својим сензационалистичким извештавањем о здрављу копилота заправо шире страх и предрасуде према људима који болују од депресије?

Ово су само нека од питања која су покренута и то, чини се, тек када је о томе на свом блогу анализу написао осамнаестогодишњи Мика Баумајстер, који похађа гимназију „Јозеф Кениг” у граду Халтерн, чијих 16 ђака и две наставнице су погинули у удесу на француским Алпима. Овај тинејџер је постао херој немачке јавности, јер је први стао у одбрану права породица и пријатеља жртава на приватност, то јест право да их новинари који траже сензационалне вести не зову у сред ноћи у покушају да од њих добију неку срцепарајућу изјаву на основу које ће подићи тираж.

Младић је на свом блогу објавио писмо, које је брзо стигло у немачке и британске медије, а у којем објашњава до детаља како су медији малтретирали ђаке и рођаке жртава срушеног авиона. Од првог телефонског позива новинара немачког најтиражнијег таблоида „Билд”, преко камера и новинара ТВ САТ-1 и видео агенције Руптли (део ТВ „Раша тудеј”) које су се прве појавиле поред школе у Халтерну док се још није ни знало шта се догодило са авионом, до потоњег дана када су новинари опколили школу не либећи се да за изјаву питају децу од 10 до 12 година.

У свом писму осамнаестогодишњак је чак цитирао чланове Немачког новинарског кодекса, описујући извештавање медија као „служење воајеризму и стварање тиража кроз подстицање страха”. Он се обратио и читаоцима таблоида и гледаоцима ТВ канала, поручивши им да нађу алтернативне изворе вести, а према његовој оцени, ту су угледни портали али и државне телевизије за које се плаћа обавезна претплата.

Његово обраћање је одушевило многе Немце тако да је био позван и у неколико ТВ емисија, јер је најпрецизније описао бес дела јавности којима је можда мање сметало одбијање немачког тужиоца да одговори на све питања колико им је сметао сензационализам листова као што је „Билд” који је данима на насловној страни жигосао копилота, баратајући често полуниформацијама.

Немачко квалитетно новинарство није затајило па је тако на насловној страни најновијег издања магазина „Шпигл” фотографија очију Андреаса Лубица и наслов „Питање кривице” уз наднаслов „Пилот Андреас Лубиц – болест и масовно убиство”. У есеју под насловом „Кривица и психа”, новинар Дирк Курбјувајт детаљно пресипитује „да ли смо као болесна особа одговорни за своје поступке”, упоређујући Лубицову психичку кризу са Раскољниковом и објашњавајући све аспекте болести.

Евентуална кривица Лубицовог послодавца и самог система контроле пилота није толико у фокусу немачких медија, ако се изузму међустраначке критике опозиционих Зелених, који су критиковали реакције министара владајућих демохришћана, који су десет дана касније најавили преиспитивање правила безбедности у авионима као и контроле докумената на летовима унутар шенгенске зоне.

Премда су угледни немачки медији, попут „Велта” и „Шпигла”, детаљно истражили и известили о свим детаљима Лубицовог лечења, нико од њих није директно прозвао  ни „Луфтханзу” ни немачку Савезну управу за ваздухопловство.

То, пак истичу британски таблоиди али и угледни амерички медији, попут „Њујорк тајмса”, „Волстрит џоурнала” и „Хафингтон поста”. Први човек авио-компаније најпре је тврдио да је Лубиц „био 100 одсто способан за летење” да би потом компанија потврдила да је он њихову летачку школу још 2009. обавестио да је имао „озбиљне епизоде депресије”. Потом указују да је два дана после тог „Луфтханзиног” признања, њена ћерка-фирма „Џерманвингс” саопштила да није знала да је њен копилот имао депресију током обуке летења. „Волстрит џоурнал” открива да су годинама уназад надлежни у Европској унији упозорили да немачка Савезна управа за ваздухопловство има премало људи и да то утиче на њену способност да квалитетно проверава авионско особље, укљућујући и њихове медицинске провере.

На блогу „Хафингтон поста” Алан Герсон, искусни амерички адвокат који је покренуо прву грађанску тужбу против Либије због обарања „Панамовог” авиона код Локербија, отворено тврди да је за пад авион одговорна „Луфтханза”, објашњавајући шта би чекало ову компанију да се све догодило у САД.

Ова трагедија се догодила у Француској али засад није јасно да ли је тужилац из Марсеља Брис Робин, који води главну истрагу, надлежан и за кривичну истрагу која би довела до кривичног поступка. Француска је једна од земаља у којој се у саобраћајним несрећама по службеној дужности покреће кривична истрага и потом оптужница, без обзира да ли је у питању очигледна кривична намера или је у питању дело из нехата.

У прошлости су француски тужиоци за овакве несреће оптуживали појединце и саме авио-компаније, али то није нужно доводило до осуђујућих пресуда. У случају „Џерманвингсовог” авиона челници „Луфтханзе” и немачки и француски истражитељи се слажу да ће истрага још дуго трајати.