Деда и унук раде по мери и жељи

Зрењанин – Јанош и Иштван Лошонци, деда и унук, успешно одржавају породичну традицију. Држе једну од ретких обућарских радњи која је опстала у Зрењанину. Њихов дугогодишњи слоган је „По мери и по жељи”. Од својих 88 година живота, старији обућар се овим послом бави 74, а искуство преноси на млађег, који се озбиљно прихватио посла, који његови вршњаци избегавају.

Јанош Лошонци је занат почео да учи са 14 година у родном селу Неузина. Учио је код Немца Антона Шерера. После Другог светског рата преселио се у Зрењанин, и радио као обућарски помоћник да би стекао услове за мајсторско писмо, које му је омогућило да 1953. године отвори своју радњу.

– Први сам почео да правим женске ципеле са штиклом. Посао је одлично ишао. Купци су долазили, изражавали своје жеље и ми смо их испуњавали с дубоким поштовањем. Због тога што смо радили квалитетно и што нам је то било на првом месту, стекли смо велико поверење. Некада сам имао и по четири радника, а радило се и ноћу. Израда ципела је спора, ако водиш рачуна да оне буду квалитетне – прича нам Јанош.

Његова радња се високо котирала, побеђивала је на разним сајмовима. У Суботици је освојила златну медаљу. Јанош је 1970. у Зрењанину добио највише општинско признање, и каже да то сведочи да се и у социјализму држало до занатлија. Најмање десет обућара код њега је изучило занат. У пензију је отишао након 54 године рада, али још и данас проведе више сати у радионици.

– Бити обућар је добар занат. Лети је човек у хладовини, зими на топлом – воли и да се нашали наш саговорник.

Са Јаношем је радио и његов син који је рано преминуо. За наставак породичне традиције одлучио се унук Иштван. Брзо је ушао у тајне заната захваљујући деди као најближем сараднику.

– Деда је драгоцен, не само да помаже саветима, него и свакодневно улази у радионицу и ради више од осам сати – истиче Иштван.

Њему је 38 година и решен је да настави посао. Након кризе која је у овом занату наступила с обзиром на јаку конкуренцију индустријске производње, сада се тржиште стабилизовало.

Лошонцијеви ципеле праве само од коже, а користе дрвене ексере. Купци дођу у радњу и сами се увере у квалитет. Углавном желе да виде да мајстори прошивају ђонове. У овој радњи никада нису били обманути.

– Око пола радног времена израђујемо нове ципеле, а остатак трошимо на поправке старих. Тако опстајемо – вели млађи Лошонци.