Deda i unuk rade po meri i želji

Zrenjanin – Janoš i Ištvan Lošonci, deda i unuk, uspešno održavaju porodičnu tradiciju. Drže jednu od retkih obućarskih radnji koja je opstala u Zrenjaninu. Njihov dugogodišnji slogan je „Po meri i po želji”. Od svojih 88 godina života, stariji obućar se ovim poslom bavi 74, a iskustvo prenosi na mlađeg, koji se ozbiljno prihvatio posla, koji njegovi vršnjaci izbegavaju.

Janoš Lošonci je zanat počeo da uči sa 14 godina u rodnom selu Neuzina. Učio je kod Nemca Antona Šerera. Posle Drugog svetskog rata preselio se u Zrenjanin, i radio kao obućarski pomoćnik da bi stekao uslove za majstorsko pismo, koje mu je omogućilo da 1953. godine otvori svoju radnju.

– Prvi sam počeo da pravim ženske cipele sa štiklom. Posao je odlično išao. Kupci su dolazili, izražavali svoje želje i mi smo ih ispunjavali s dubokim poštovanjem. Zbog toga što smo radili kvalitetno i što nam je to bilo na prvom mestu, stekli smo veliko poverenje. Nekada sam imao i po četiri radnika, a radilo se i noću. Izrada cipela je spora, ako vodiš računa da one budu kvalitetne – priča nam Janoš.

Njegova radnja se visoko kotirala, pobeđivala je na raznim sajmovima. U Subotici je osvojila zlatnu medalju. Janoš je 1970. u Zrenjaninu dobio najviše opštinsko priznanje, i kaže da to svedoči da se i u socijalizmu držalo do zanatlija. Najmanje deset obućara kod njega je izučilo zanat. U penziju je otišao nakon 54 godine rada, ali još i danas provede više sati u radionici.

– Biti obućar je dobar zanat. Leti je čovek u hladovini, zimi na toplom – voli i da se našali naš sagovornik.

Sa Janošem je radio i njegov sin koji je rano preminuo. Za nastavak porodične tradicije odlučio se unuk Ištvan. Brzo je ušao u tajne zanata zahvaljujući dedi kao najbližem saradniku.

– Deda je dragocen, ne samo da pomaže savetima, nego i svakodnevno ulazi u radionicu i radi više od osam sati – ističe Ištvan.

Njemu je 38 godina i rešen je da nastavi posao. Nakon krize koja je u ovom zanatu nastupila s obzirom na jaku konkurenciju industrijske proizvodnje, sada se tržište stabilizovalo.

Lošoncijevi cipele prave samo od kože, a koriste drvene eksere. Kupci dođu u radnju i sami se uvere u kvalitet. Uglavnom žele da vide da majstori prošivaju đonove. U ovoj radnji nikada nisu bili obmanuti.

– Oko pola radnog vremena izrađujemo nove cipele, a ostatak trošimo na popravke starih. Tako opstajemo – veli mlađi Lošonci.