Обамин поен за историју

За Ба­ра­ка Оба­му до­го­вор са Иран­ци­ма је спољ­но­по­ли­тич­ка по­бе­да по ко­јој би во­лео да га исто­ри­ја пам­ти, али му пред­сто­ји мо­жда још и те­жи по­сао – да у ва­ља­ност спо­ра­зу­ма убе­ди по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке код ку­ће и нај­бли­же са­ве­зни­ке на Бли­ском ис­то­ку.

Уз ре­фор­му здрав­стве­ног оси­гу­ра­ња (Оба­ма­кер) и де­тант са Ку­бом, дил са Те­хе­ра­ном је не­што нај­ва­жни­је што ће 44. пред­сед­ник САД оста­ви­ти иза се­бе. Да ли ће се пре­го­ва­ра­чи др­жа­ти обе­ћа­ног у Ло­за­ни, оста­је да се ви­ди, али Оба­ма је већ ка­зао да је реч о „исто­риј­ској” од­лу­ци ко­ја је за ње­га пи­та­ње „ра­та и ми­ра”, упо­ре­ди­ва са Ре­га­но­вим до­го­во­ри­ма о раз­о­ру­жа­њу са Со­вје­ти­ма. 

Оба­ми ја­ко тре­ба да ово успе, јер је ње­го­во „ре­се­то­ва­ње” од­но­са са Мо­сквом про­па­ло, као и ње­го­ва по­ли­ти­ка пре­ма Си­ри­ји. У Ав­га­ни­ста­ну је за­др­жао тру­пе, а у Ирак вра­тио не­ко­ли­ко хи­ља­да вој­ни­ка због но­вог не­при­ја­те­ља – Ислам­ске др­жа­ве. Спољ­но­по­ли­тич­ки не­у­спе­си дра­стич­ни­ји су ка­да се зна да је он то­ком сво­је пр­ве пред­сед­нич­ке кам­па­ње, ка­ко нас је под­се­тио „Њу­јорк тајмс”, упра­во обе­ћа­вао да ће по­пра­ви­ти аме­рич­ке од­но­се са све­том, по­себ­но са му­сли­ман­ским. Иза­бран је де­ли­мич­но и због про­ти­вље­ња ра­ту у Ира­ку, ко­ји су не­ке ње­го­ве де­мо­кра­те, по­пут Хи­ла­ри Клин­тон, по­др­жа­ле. Док се бо­рио за Бе­лу ку­ћу ка­зао је да би се су­срео са пред­сед­ни­ком Ира­на без ика­квих усло­вља­ва­ња, а пр­вог да­на на по­слу по­ру­чио је да спре­ман да аме­рич­ким не­при­ја­те­љи­ма „пру­жи ру­ку”.

Још је ра­но да се го­во­ри о „ру­ко­ва­њу” две зе­мље ко­је су пре­ки­ну­ле ди­пло­мат­ске од­но­се 1979. по­сле ислам­ске ре­во­лу­ци­је, свр­га­ва­ња про­а­ме­рич­ког ша­ха и оти­ма­ња аме­рич­ких ди­пло­ма­та, ка­да су САД из­гу­би­ле ути­цај у тој зе­мљи. Ипак, аме­рич­ка вла­да спо­ра­зум пред­ста­вља као до­го­вор ко­јим је из­бег­нут рат про­тив Ира­на. Нај­ве­ће по­ве­ре­ње у ад­ми­ни­стра­ци­ју по­ка­за­ли су бив­ши и са­да­шњи оба­ве­штај­ци ко­ји су из­не­на­ђе­ни ти­ме ко­ли­ко је ислам­ска ре­пу­бли­ка по­пу­сти­ла. Те­хе­ран је, пре­ма са­да­шњим про­це­на­ма, на три ме­се­ца до про­из­вод­ње ну­кле­ар­ног на­о­ру­жа­ња, а чак иако пре­кр­ши до­го­вор, тре­ба­ће му око го­ди­ну да­на за бом­бу, што Аме­ри­ци да­је вре­ме­на да се при­пре­ми, сма­тра­ју ана­ли­ти­ча­ри. Иран без атом­ског оруж­ја тре­ба­ло би да ра­ду­је аме­рич­ке са­ве­зни­ке и иран­ске про­тив­ни­ке Изра­ел и Са­у­диј­ску Ара­би­ју, али та­мо се не отва­ра шам­па­њац – од­го­ва­рао им је слаб и од оста­та­ка све­та изо­ло­ван Иран под санк­ци­ја­ма. Изра­ел­ци су ка­за­ли да је овај спо­ра­зум прет­ња по њи­хов оп­ста­нак. Са­у­диј­ци се пла­ше да Иран не пре­у­зме пре­власт у ре­ги­о­ну. Оба­ми је, ипак, од­го­ва­ра­ло да про­ба да Те­хе­ран не пре­пу­сти ап­со­лут­ном ути­ца­ји­ма ри­ва­ла САД по­пут Ки­не ко­ја је оства­ри­ла ја­ке еко­ном­ске и по­ли­тич­ке ве­зе са Иран­ци­ма. 

Ад­ми­ни­стра­ци­ја ни­је убе­ди­ла ни све де­мо­кра­те да је по­сти­гла спољ­но­по­ли­тич­ки по­ен, пре­но­си ма­га­зин „Атлан­тик”. Ре­пу­бли­кан­ци већ не по­ка­зу­ју ни­ма­ло раз­у­ме­ва­ња и твр­де да су Иран­ци над­му­дри­ли Оба­му и да је шеф Бе­ле ку­ће на­и­ван ако ми­сли да ће се аја­то­лах Али Хам­неи и пред­сед­ник Ха­сан Ро­ха­ни од­ре­ћи оруж­ја ко­је њи­хо­вој вла­ди да­ји на те­жи­ни и зна­ча­ју. Кон­зер­ва­тив­ци су већ про­ба­ли да осу­је­те спо­ра­зум ка­да су пи­са­ли Те­хе­ра­ну твр­де­ћи да до­го­вор са Оба­мом не­ће ни­шта зна­чи­ти јер га не­ће при­хва­ти­ти ни Ка­пи­тол хил ни сле­де­ћи пред­сед­ник, а бло­ка­ду на­ја­вљу­ју и са­да. Пред­се­да­ва­ју­ћи До­њег до­ма Џон Беј­нер по­ру­чио је да Кон­грес не­ће уки­ну­ти санк­ци­је Ира­ну док не ви­ди шта у уго­во­ру из Швај­цар­ске тач­но пи­ше. „Би­ло би на­ив­но на­го­ве­шта­ва­ти да иран­ски ре­жим не­ће на­ста­ви­ти да ко­ри­сти ну­кле­ар­ни про­грам и де­ста­би­ли­зу­је ре­ги­он. Мој страх о Ира­ну ко­ји иза­зи­ва не­ми­ре, бру­тал­но на­си­ље и те­рор, са­мо је по­рас­тао”, по­ру­чио је Беј­нер.

Вла­да твр­ди да ће са Иран­ци­ма пот­пи­са­ти спо­ра­зум ко­ји за­ко­но­дав­ци не­ће мо­ра­ти да ра­ти­фи­ку­ју, али они већ на­ја­вљу­ју бор­бу у Кон­гре­су. Оба­ма се лак­ше спо­ра­зу­мео са  зе­мљом ко­ја о САД не­рет­ко го­во­ри као о „ве­ли­ком са­та­ни” не­го са по­је­ди­ним кон­зер­ва­тив­ци­ма по­пут се­на­то­ра Мар­ка Кир­ка ко­ји је ка­зао да је чак и „Чем­бер­лен до­био бо­љи дил од Адол­фа Хи­тле­ра”. Пред­сед­ник, ме­ђу­тим, има сре­ћу да ње­го­ву спољ­ну по­ли­ти­ку нај­че­шће кри­ти­ку­ју кон­гре­сме­ни ко­ји се у њу нај­ма­ње раз­у­ме­ју. Мар­ко Ру­био је упо­зо­рио да ад­ми­ни­стра­ци­ја спи­ну­је про­паст као успех, али је он из­гу­био кре­ди­би­ли­тет ка­да је по­ка­зао да не раз­у­ме да су Иран и Ислам­ска др­жа­ва не­при­ја­те­љи. Том Ко­тон на­по­ми­ње да су САД пру­жи­ле пре­ви­ше усту­па­ка Ира­ну, ма­да је он пре не­ко­ли­ко да­на из­ре­као да су Иран­ци осво­ји­ли Те­хе­ран. 

„Да ли за­и­ста ве­ру­је­те да је овај до­го­вор, ако се у пот­пу­но­сти при­ме­ни, а ко­ји по­др­жа­ва­ју глав­не свет­ске си­ле, го­ра оп­ци­ја од ри­зи­ка још јед­ног ра­та на Бли­ском ис­то­ку”, од­го­во­рио је Оба­ма, до­да­ју­ћи да ако Кон­грес „уби­је” спо­ра­зум „Аме­ри­ка ће би­ти кри­ва за не­у­спе­шну ди­пло­ма­ти­ју”.

Фа­рид За­ка­ри­ја сма­тра да су САД до­бро од­и­гра­ле јер је је­ди­на ал­тер­на­ти­ва – вој­на ин­тер­вен­ци­ја, ко­ја би до­ве­ла до по­гор­ша­ња аме­рич­ких од­но­са са Ки­ном и Ру­си­јом и ја­ча­ња иран­ског ути­ца­ја у Ав­га­ни­ста­ну, Ира­ку и Ли­ба­ну. Увод­ник „Њу­јорк тај­мса” оце­њу­је да је ово „зна­ча­јан успех” у на­сто­ја­њу да Иран не по­ста­не ну­кле­ар­на си­ла, што је у скла­ду са аме­рич­ким ин­те­ре­си­ма. „Ва­шинг­тон пост” се не сла­же и у глав­ном ко­мен­та­ру ис­ти­че да ће уки­да­ње ем­бар­га то­ли­ко осна­жи­ти еко­но­ми­ју Ира­на­ца да ће они по­ја­ча­ти ути­цај у ре­ги­о­ну, па и у оним зе­мља­ма где се њи­хо­ви ин­те­ре­си про­ти­ве аме­рич­ким, Си­ри­ји и Је­ме­ну.

Исти­на је да САД и Те­хе­ран у овим зе­мља­ма по­др­жа­ва­ју раз­ли­чи­те стра­не. У Си­ри­ји, Аме­ри­кан­ци ра­де на по­бе­ди по­бу­ње­ни­ка, а Иран на остан­ку пред­сед­ни­ка Ба­ша­ра ел Аса­да. У Је­ме­ну Ва­шинг­тон же­ли да се на власт вра­ти су­нит­ска ве­ћи­на, док иран­ска вла­да по­ма­же на­пре­до­ва­ње ши­ит­ске ма­њи­не. Ме­ђу­тим, исти­на је и да су два ду­го­го­ди­шња не­при­ја­те­ља и пре су­сре­та у Ло­за­ни по­че­ли тај­но да са­ра­ђу­ју у Ира­ку, где има­ју за­јед­нич­ког про­тив­ни­ка – су­нит­ске исла­ми­сте. Ја­сна по­де­ла на са­ве­зни­ке и не­при­ја­те­ље по­че­ла је да се бри­ше већ про­шлог ле­та ка­да је иран­ска гар­да ушла у Ирак, а што си­гур­но не би мо­гло да се де­си да ни­је би­ло ми­га из Ва­шинг­то­на.