Obamin poen za istoriju

Za Ba­ra­ka Oba­mu do­go­vor sa Iran­ci­ma je spolj­no­po­li­tič­ka po­be­da po ko­joj bi vo­leo da ga isto­ri­ja pam­ti, ali mu pred­sto­ji mo­žda još i te­ži po­sao – da u va­lja­nost spo­ra­zu­ma ube­di po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke kod ku­će i naj­bli­že sa­ve­zni­ke na Bli­skom is­to­ku.

Uz re­for­mu zdrav­stve­nog osi­gu­ra­nja (Oba­ma­ker) i de­tant sa Ku­bom, dil sa Te­he­ra­nom je ne­što naj­va­žni­je što će 44. pred­sed­nik SAD osta­vi­ti iza se­be. Da li će se pre­go­va­ra­či dr­ža­ti obe­ća­nog u Lo­za­ni, osta­je da se vi­di, ali Oba­ma je već ka­zao da je reč o „isto­rij­skoj” od­lu­ci ko­ja je za nje­ga pi­ta­nje „ra­ta i mi­ra”, upo­re­di­va sa Re­ga­no­vim do­go­vo­ri­ma o raz­o­ru­ža­nju sa So­vje­ti­ma. 

Oba­mi ja­ko tre­ba da ovo uspe, jer je nje­go­vo „re­se­to­va­nje” od­no­sa sa Mo­skvom pro­pa­lo, kao i nje­go­va po­li­ti­ka pre­ma Si­ri­ji. U Av­ga­ni­sta­nu je za­dr­žao tru­pe, a u Irak vra­tio ne­ko­li­ko hi­lja­da voj­ni­ka zbog no­vog ne­pri­ja­te­lja – Islam­ske dr­ža­ve. Spolj­no­po­li­tič­ki ne­u­spe­si dra­stič­ni­ji su ka­da se zna da je on to­kom svo­je pr­ve pred­sed­nič­ke kam­pa­nje, ka­ko nas je pod­se­tio „Nju­jork tajms”, upra­vo obe­ća­vao da će po­pra­vi­ti ame­rič­ke od­no­se sa sve­tom, po­seb­no sa mu­sli­man­skim. Iza­bran je de­li­mič­no i zbog pro­ti­vlje­nja ra­tu u Ira­ku, ko­ji su ne­ke nje­go­ve de­mo­kra­te, po­put Hi­la­ri Klin­ton, po­dr­ža­le. Dok se bo­rio za Be­lu ku­ću ka­zao je da bi se su­sreo sa pred­sed­ni­kom Ira­na bez ika­kvih uslo­vlja­va­nja, a pr­vog da­na na po­slu po­ru­čio je da spre­man da ame­rič­kim ne­pri­ja­te­lji­ma „pru­ži ru­ku”.

Još je ra­no da se go­vo­ri o „ru­ko­va­nju” dve ze­mlje ko­je su pre­ki­nu­le di­plo­mat­ske od­no­se 1979. po­sle islam­ske re­vo­lu­ci­je, svr­ga­va­nja pro­a­me­rič­kog ša­ha i oti­ma­nja ame­rič­kih di­plo­ma­ta, ka­da su SAD iz­gu­bi­le uti­caj u toj ze­mlji. Ipak, ame­rič­ka vla­da spo­ra­zum pred­sta­vlja kao do­go­vor ko­jim je iz­beg­nut rat pro­tiv Ira­na. Naj­ve­će po­ve­re­nje u ad­mi­ni­stra­ci­ju po­ka­za­li su biv­ši i sa­da­šnji oba­ve­štaj­ci ko­ji su iz­ne­na­đe­ni ti­me ko­li­ko je islam­ska re­pu­bli­ka po­pu­sti­la. Te­he­ran je, pre­ma sa­da­šnjim pro­ce­na­ma, na tri me­se­ca do pro­iz­vod­nje nu­kle­ar­nog na­o­ru­ža­nja, a čak iako pre­kr­ši do­go­vor, tre­ba­će mu oko go­di­nu da­na za bom­bu, što Ame­ri­ci da­je vre­me­na da se pri­pre­mi, sma­tra­ju ana­li­ti­ča­ri. Iran bez atom­skog oruž­ja tre­ba­lo bi da ra­du­je ame­rič­ke sa­ve­zni­ke i iran­ske pro­tiv­ni­ke Izra­el i Sa­u­dij­sku Ara­bi­ju, ali ta­mo se ne otva­ra šam­pa­njac – od­go­va­rao im je slab i od osta­ta­ka sve­ta izo­lo­van Iran pod sank­ci­ja­ma. Izra­el­ci su ka­za­li da je ovaj spo­ra­zum pret­nja po nji­hov op­sta­nak. Sa­u­dij­ci se pla­še da Iran ne pre­u­zme pre­vlast u re­gi­o­nu. Oba­mi je, ipak, od­go­va­ra­lo da pro­ba da Te­he­ran ne pre­pu­sti ap­so­lut­nom uti­ca­ji­ma ri­va­la SAD po­put Ki­ne ko­ja je ostva­ri­la ja­ke eko­nom­ske i po­li­tič­ke ve­ze sa Iran­ci­ma. 

Ad­mi­ni­stra­ci­ja ni­je ube­di­la ni sve de­mo­kra­te da je po­sti­gla spolj­no­po­li­tič­ki po­en, pre­no­si ma­ga­zin „Atlan­tik”. Re­pu­bli­kan­ci već ne po­ka­zu­ju ni­ma­lo raz­u­me­va­nja i tvr­de da su Iran­ci nad­mu­dri­li Oba­mu i da je šef Be­le ku­će na­i­van ako mi­sli da će se aja­to­lah Ali Ham­nei i pred­sed­nik Ha­san Ro­ha­ni od­re­ći oruž­ja ko­je nji­ho­voj vla­di da­ji na te­ži­ni i zna­ča­ju. Kon­zer­va­tiv­ci su već pro­ba­li da osu­je­te spo­ra­zum ka­da su pi­sa­li Te­he­ra­nu tvr­de­ći da do­go­vor sa Oba­mom ne­će ni­šta zna­či­ti jer ga ne­će pri­hva­ti­ti ni Ka­pi­tol hil ni sle­de­ći pred­sed­nik, a blo­ka­du na­ja­vlju­ju i sa­da. Pred­se­da­va­ju­ći Do­njeg do­ma Džon Bej­ner po­ru­čio je da Kon­gres ne­će uki­nu­ti sank­ci­je Ira­nu dok ne vi­di šta u ugo­vo­ru iz Švaj­car­ske tač­no pi­še. „Bi­lo bi na­iv­no na­go­ve­šta­va­ti da iran­ski re­žim ne­će na­sta­vi­ti da ko­ri­sti nu­kle­ar­ni pro­gram i de­sta­bi­li­zu­je re­gi­on. Moj strah o Ira­nu ko­ji iza­zi­va ne­mi­re, bru­tal­no na­si­lje i te­ror, sa­mo je po­ras­tao”, po­ru­čio je Bej­ner.

Vla­da tvr­di da će sa Iran­ci­ma pot­pi­sa­ti spo­ra­zum ko­ji za­ko­no­dav­ci ne­će mo­ra­ti da ra­ti­fi­ku­ju, ali oni već na­ja­vlju­ju bor­bu u Kon­gre­su. Oba­ma se lak­še spo­ra­zu­meo sa  ze­mljom ko­ja o SAD ne­ret­ko go­vo­ri kao o „ve­li­kom sa­ta­ni” ne­go sa po­je­di­nim kon­zer­va­tiv­ci­ma po­put se­na­to­ra Mar­ka Kir­ka ko­ji je ka­zao da je čak i „Čem­ber­len do­bio bo­lji dil od Adol­fa Hi­tle­ra”. Pred­sed­nik, me­đu­tim, ima sre­ću da nje­go­vu spolj­nu po­li­ti­ku naj­če­šće kri­ti­ku­ju kon­gre­sme­ni ko­ji se u nju naj­ma­nje raz­u­me­ju. Mar­ko Ru­bio je upo­zo­rio da ad­mi­ni­stra­ci­ja spi­nu­je pro­past kao uspeh, ali je on iz­gu­bio kre­di­bi­li­tet ka­da je po­ka­zao da ne raz­u­me da su Iran i Islam­ska dr­ža­va ne­pri­ja­te­lji. Tom Ko­ton na­po­mi­nje da su SAD pru­ži­le pre­vi­še ustu­pa­ka Ira­nu, ma­da je on pre ne­ko­li­ko da­na iz­re­kao da su Iran­ci osvo­ji­li Te­he­ran. 

„Da li za­i­sta ve­ru­je­te da je ovaj do­go­vor, ako se u pot­pu­no­sti pri­me­ni, a ko­ji po­dr­ža­va­ju glav­ne svet­ske si­le, go­ra op­ci­ja od ri­zi­ka još jed­nog ra­ta na Bli­skom is­to­ku”, od­go­vo­rio je Oba­ma, do­da­ju­ći da ako Kon­gres „ubi­je” spo­ra­zum „Ame­ri­ka će bi­ti kri­va za ne­u­spe­šnu di­plo­ma­ti­ju”.

Fa­rid Za­ka­ri­ja sma­tra da su SAD do­bro od­i­gra­le jer je je­di­na al­ter­na­ti­va – voj­na in­ter­ven­ci­ja, ko­ja bi do­ve­la do po­gor­ša­nja ame­rič­kih od­no­sa sa Ki­nom i Ru­si­jom i ja­ča­nja iran­skog uti­ca­ja u Av­ga­ni­sta­nu, Ira­ku i Li­ba­nu. Uvod­nik „Nju­jork taj­msa” oce­nju­je da je ovo „zna­ča­jan uspeh” u na­sto­ja­nju da Iran ne po­sta­ne nu­kle­ar­na si­la, što je u skla­du sa ame­rič­kim in­te­re­si­ma. „Va­šing­ton post” se ne sla­že i u glav­nom ko­men­ta­ru is­ti­če da će uki­da­nje em­bar­ga to­li­ko osna­ži­ti eko­no­mi­ju Ira­na­ca da će oni po­ja­ča­ti uti­caj u re­gi­o­nu, pa i u onim ze­mlja­ma gde se nji­ho­vi in­te­re­si pro­ti­ve ame­rič­kim, Si­ri­ji i Je­me­nu.

Isti­na je da SAD i Te­he­ran u ovim ze­mlja­ma po­dr­ža­va­ju raz­li­či­te stra­ne. U Si­ri­ji, Ame­ri­kan­ci ra­de na po­be­di po­bu­nje­ni­ka, a Iran na ostan­ku pred­sed­ni­ka Ba­ša­ra el Asa­da. U Je­me­nu Va­šing­ton že­li da se na vlast vra­ti su­nit­ska ve­ći­na, dok iran­ska vla­da po­ma­že na­pre­do­va­nje ši­it­ske ma­nji­ne. Me­đu­tim, isti­na je i da su dva du­go­go­di­šnja ne­pri­ja­te­lja i pre su­sre­ta u Lo­za­ni po­če­li taj­no da sa­ra­đu­ju u Ira­ku, gde ima­ju za­jed­nič­kog pro­tiv­ni­ka – su­nit­ske isla­mi­ste. Ja­sna po­de­la na sa­ve­zni­ke i ne­pri­ja­te­lje po­če­la je da se bri­še već pro­šlog le­ta ka­da je iran­ska gar­da ušla u Irak, a što si­gur­no ne bi mo­glo da se de­si da ni­je bi­lo mi­ga iz Va­šing­to­na.