Тежак живот у Малом Лондону

Панчево – Градић уџерица у панчевачком насељу Мали Лондон се не види од дима запаљених гума. Неколико најмлађих становника напушта, на тренутак, своје мало градилиште, долазећи нам у сусрет.

„Ово ће бити игралиште за кошарку. Старији су нам рекли да ломимо блокове и циглу, да још наспемо овај простор, јер је овде била некаква вода, мочвара. Набавили су материјал са неког градилишта, кажу да је скуп, али је скоро као за прави терен. Имамо само један кош, зарђао је и нема мрежу, али је цео, па ћемо на један и да играмо”, готово углас прича неколико дечака, а ту је и старија девојчица која одговара на питање да ли деца овде иду у школу.

„Идемо у Бранкову и Брацину школу. Од школе смо добили и књиге, помажу нам, не могу да кажем. До школа нема баш много да се иде, а мало и препречимо. Овде је блато зими, а прашина лети. Пута нема, све сами канали и трска, па стигнемо прашњави и блатњави”.

У то смо се уверили. Слика уобичајена за овај „део света”. Раштркано је четрдесетак кућа, две трећине их је празно. Наши саговорници кажу да је остало петнаестак породица са око двадесеторо деце, од којих само петоро иде у школу. Два месеца је стар најмлађи становник, а сада ће и пола године како се двоје малишана угушило у једној од трошних кућица.

„Џабе ми причамо. Долазе понекад из социјалног и ови хуманитарци, ал’ слабо нешто донесу. Гледају и испитују као и ви. Не помажу ни наши, ови из удружења за Роме. Они су се снашли, а ми ево како живимо. Имам само троциклу с којом радимо”, прича нам Александар Андоновски.

Но, живот овде, какав год да је, има свој ритам. Имају, како кажу, „само једну струју”, канализације нема, а воду са само једне чесме су добили из донације. Рачуни стижу, а стиже и пошта у ово насеље које се води као једна улица. Од улице, међутим, ни трага, а бројеви преко стотину говоре да је овде било много више адреса.

Драган Милојковски каже да „зна да нешто има око тог Дана Рома”, али истиче да је у Малом Лондону празник када је Ђурђевдан.

„Тада је требало да дођете. До пре неку годину имали смо и нашег ’циганског краља’, деда Николу, који је био главни за славу. Он је умро, а другог нисмо изабрали. Ми овде имамо велику вољу за животом, јер како бисмо другачије опстали. А како живимо, видите... Сада је сезона ’паљевине’. Све што смо навукли од шута и гума спаљујемо да дођемо до жице, па продамо у старо гвожђе. Сви овде раде на депонији, а опет нам пребацују да не радимо. Сваки дан идемо на посао, то је наше радно место – наводи Милојковски.

Олга Јанковић

-----------------------------------------

Многи без докумената

Највећа ромска популација у Војводини живи у Панчеву. По званичним подацима, има их око хиљаду и по, а незванично, у 14 дивљих насеља, број је три до четири пута већи. Протекла Деценија Рома, па и њихов Дан пролазе уз ову статистичку грешку, јер многи немају ни лична документа, ни адресе, нити примају икакву социјалну помоћ, иако би имали право на то. Нису у систему.