Позориште је покрет отпора варварству

Специјално за "Политику" од дописника Танјуга

Фестивал у Авињону је смотра која већ 60 година одређује пулс европског позоришта, један од највећих у Европи, уз фестивал у Единбургу. На овогодишњем 61. позоришном фестивалу у овом француском градићу, чији је маратонски програм завршен синоћ, четрдесетогодишњи француски позоришни редитељ Фредерик Фисбак био је почаствован титулом "асоцијативног уметника". Фисбак је у овој улози наследио Томаса Остермајера, Жана Фабра и Јозефа Нађа.  Специјално за "Политику" Фисбак говори о својим поставкама Шара и Женеа, о уметничкој оријентацији којом се руководио у формирању овогодишњег програма, заједно са младим уметничким директорима Ортанс Аршамбо и Венсаном Бодријеом.

Једна од мисија овог фестивала је да направи везу између прошлости и садашњости...  

Однос према наслеђу се наметнуо као тема док смо правили програм. Уметнички директори Аршамбо и Бодрије желели су да направе паралелу између романа Север, Луја Фердинанда Селина (који је поставио немачки редитељ Франк Касторф), Хипносових листића Рене Шара (које сам ја поставио) и Мефиста  Клауса Мана – који је инспирисао Белгијанца Тома Ланоа да напише Mefisto for ever, у режији његовог сународника Гија Касијеа.

Главни циљ  је био, међутим, да фестивал уједини редитеље и писце, међу којима је много оних који сами постављају своје текстове, као Родриго Гарсија, Елеонора Вебер, Жилдас Милен, Кристоф Фијат, Валер Новарина, Диједоне Нијангуна, Фостин Лињекула. Њихова естетика је веома различита, али имају известан заједнички однос према гледаоцу, заједничку визију позоришта и његове функције.

Права тема овог фестивала је гледалац, односно његова функција у позоришту.

Гледалац је и центар Ваше уметничке преокупације у овом тренутку?

У потпуности. Пре неког времена разговарао сам са професором естетике из Франкфурта, Хансом Тијесом Леманом, који је написао књигу Постдрамски театар. Можемо да се слажемо или не са термином, али аутор говори о томе да се место гледаоца променило, да је његова улога већа.

У педесетим, шездесетим, седамдесетим,  идеја позоришта је била да пренесе поруку коју гледалац треба да прими, дакле да има извесну педагошку улогу. Данас то више није случај. Политичка или верска убеђења су много више изложена, однос према идеологији је много сложенији него раније. Многи редитељи и кореографи данас раде на ономе што позориште чини посебним у односу на масмедије, понајвише телевизију, и посматрају позориште као место где гледалац преиспитује свој однос према свету, своје изборе, судове.

Масовни медији имају супротну улогу од онога што ми покушавамо да радимо – њихова функција је да успавају како би се боље конзумирало, док нас руководи жеља за сазнањем, за слободом.

Гледалац није ту да прими поруку, већ да реконструише смисао. Овај фестивал је репрезентативан за овакво, постдрамско позориште, ако се тако може назвати.

Зато је ове године већа пажња посвећена драмском тексту?

Текст је важан, јер носи идеје, значења, смисао, али, ту је и сценски простор, начин на који глумци раде на сцени, одређено осветљење, знакови.

На фестивалу 2005. године избио је велики скандал због тога што је постављено много представа без текста. Питање да ли је потребно више или мање текста у позоришту је погрешно. Није реч о томе да ли је потребно физичко или говорно позориште, већ о другачијем сценском језику нове генерације уметника, којој и ја припадам. Реч је о мутацији која се тренутно одвија у позоришту и овај фестивал представља ту мутацију.

У Француској је дуго сматрано да је плесно позориште много напредније од говорног. За мене је пластична уметност била далеко испред позоришне, пре свега по месту које има гледалац, суочен са инсталацијама или другим формама. Данас можемо да кажемо да је позоришна уметност упила све те форме и повезала их са текстом.

На сцени је и нова интерпретација класика, попут Шекспира и комада Хиполит Робера Гарнијеа?

Шекспирови Краљ Лир и Ричард Трећи и Гарнијеов Хиполит су најстарији текстови на програму. Ту су и "савремени" класици, попут Жана Женеа или Клауса Мана, али ове године је упадљиво да има много више савремених текстова него ранијих година.

Како ове текстове видите у данашњем контексту?

За мене постоји директна веза између Гарнијеа и Женеа, иако их дели 400 година. Гарнијеов језик је задивљујући, преткласичан, барокни, који је омогућавао да се у позоришту  кажу многе ствари које иначе нису могле да буду јавно изречене. То је било пре него што је Луј Четрнаести централизовао власт и тражио од Ришељеа да "направити" јединствени језик.

Женеови Паравани које сам поставио једно су од највећих позоришних дела 20. века, које се бави веома болном страницом француске историје – ратом у Алжиру, који је дуго називан "догађајима" у Алжиру, како би се алжирски војници назвали терористима.

Било је важно реактивирати тај језик утолико пре што улазимо у политичку еру у Француској која је за мене застрашујућа – не само због неолибералног режима, већ пре свега зато што уз неолиберализам увек иде и одређено чистунство, морализаторски став према телу и осећањима. За мене је то застрашујуће јер то није моја земља, моја култура и мој језик.

Поставили сте и Хипносове листиће Ренеа Шара, коме ове године фестивал одаје омаж?

Шару можемо прићи на два начина – као историјском сведочанству о покрету отпора, или универзалније, што мене више интересује, као одређеном односу према историји и према другоме, кроз стремљење према слободи које је заједничко, а не индивидуално, где свако иде својим путем и није га брига за остале. Овај текст, између поезије и метафизике, поставља универзална питања и млађе генерације су га добро примиле. Сцена је савремена, са симболима садашњице, попут рок културе. То је, међутим, покренуло питање да ли имам право да то радим са текстом који представља "историјски" споменик покрета отпора.

За мене он то није. Друго питање је било да ли имамо право да га у оваквој форми прикажемо у "Почасној дворани" Папске палате. Наравно да имамо. То што ово место има јако симболичко значење, јер је ту Вилар основао фестивал, не значи да на њему треба да постављамо само Шекспира.

Преко Шара фестивал је желео да ода почаст својим оснивачима?

Да, али ја сам га предложио, комад ми није био наручен. Заборавља се да је Шар представио Жана Вилара својим пријатељима, Ивон и Кристијан Зервос, који су 1947. године припремали велику изложбу савремене уметности, Брака, Пикаса, Ернста у Папској палати и који су хтели да уз њу буде приказан и позоришни комад. Вилар им је предложио три, од којих Шекспировог Ричарда Другог, који је одигран у Почасној дворани. Тако је рођен фестивал у Авињону.

То је био први гест културне политике која је почела да се формира после рата у Француској и која је трајала све до осамдесетих, деведесетих година, када је почела да бледи. Велика идеја овог фестивала у послератној Француској, рођена у покрету отпора, била је да неће бити могуће да поново дође до варварства ако грађани имају приступ уметничким остварењима, јер ће бити толерантнији, осетљивији, хуманији.

То је важно и због тога  што је то у вези са данашњом ситуацијом у којој је културна политика у Француској изгубила репере. Политичари више не говоре о важности и месту  културе у друштву.

Да ли овај фестивал још увек успева да покрене духове?

Уметнички директори се труде да помере границе (стил), иако наилазе на бројне тешкоће, јер је овај фестивал постао огромна институција са великом симболиком – оно што се дешава у Авињону одраз је позоришних тенденција у Француској и Европи.

Аршамбо и Бодрије су успели да учмали, франкофранцуски фестивал, какав је био под ранијом управом, претворе у динамични фестивал са европском и светском димензијом.