Наставник који чита мисли

 „Кад нас погледа у очи, одмах зна шта нам је у глави”. Овим речима Ненад Вучковић, ученик осмог разреда Основне школе „Петар Петровић Његош”, описује свог разредног старешину Стеву Бјелића, наставника физике и хемије. Његови другари из одељења додају и друге похвале: увек је ту да помогне, разуме нас, шаљив је, брине за нас. Све те речи и описи слили су се у признање најбољи наставник по мишљењу ученика.

Стево ради већ 25 година, а у овој школи предаје 10 година. Његови ученици у анкети општине Савски венац по други пут су га изабрали за најомиљенијег међу наставницима. Скромно каже да није очекивао да га ђаци поново изаберу, јер, како објашњава, међу његовим колегама има још много изузетних просветних радника. Али, деца су одлучила. Њихова образложења потврђују да „није бирала памет, него срце”.

– Веома је духовит и труди се да нас засмеје кад предаје и тако разбије монотонију лекција. Његова предавања су одлична, јер се не држи теорија из књиге, па више запамтимо на часу и немамо потребе много да учимо код куће – каже ученица Јована Бошковић.

Милош Петровић додаје да на часовима одељенске заједнице са наставником Бјелићем отворено причају о својим проблемима. Увек је ту када треба да им помогне.

– Наш разредни одлично познаје сваког од нас. Код куће имам доста кућних љубимаца и он то зна, па су моји морски прасићи, папагаји или корњаче често предмет његових шала. Рецимо пита ме: „Када ћеш да купиш козу?”, или „Како је твој зоолошки врт данас?” – прича Јована Ђурковић.

За добро својих ђака спреман је да учини све што може. Чак и ако треба мало „погурати” за бољу оцену. Уме да каже: „Што да не помогнем детету ако је мало запело”. Његова брига о ђацима не улази само у 45 минута часа, ту је и на допунској настави, за оне који би хтели да поправе оцену, али и за друге који се спремају за такмичења.

– Сваког дана долази у школу у седам ујутру, иако часови почињу сат касније. Вредан је, савестан и одговоран и све задатке обавља на време – каже Ранко Михаиловић, директор ОШ „Петар Петровић Његош”.

Осим тога што зна ко више воли теорију, а ко задатке из физике, коме иду добро спортови и ко би волео да постане ветеринар, Бјелић се труди да увек зна и где су његови ђаци. Када неки ученик није у школи, он одмах зове родитеље да провери разлог изостанка, па се тако дешавало да открије да су поједине „залутале овчице” на путу до школе скренуле у играоницу.

– Трудим се да на часу делујем опуштено, а и да ученици буду такви и да имају слободу да питају све што им није јасно. Нисам ни строг ни благ и верујем да деца то осећају. Такође, моја велика љубав према позиву и природним наукама које предајем долази и до ученика – покушао је Бјелић да у неколико речи да рецепт какав треба бити да би се постало најбољи наставник.