„Мишков торањ” украс Сремчице

На двaдесетак километара од центра престонице сија и знатижељу изазива 15 метара висок, око 800 килограма тежак и са 300 метара светлећег кабла опасан „Мишков торањ”. Направљена по угледу на 22 пута већег „брата” из Париза, ова скулптура заузела је почасно место у дворишту куће Милорада – Мишка Ђорђевића, у Београдској улици у насељу Сремчица.

Уложио је Милорад осам месеци живота и труда, много живаца, љубави, али и новца у градњу своје куле. Спремао се за њену градњу, може се рећи, цео живот, јер се необична љубав зачела још давне 1978. године када је Ђорђевић бројао своје дане у осјечкој касарни, и то тик до фабрике шибица. Ту је и направио „Ајфелову кулу”, али и камин од палидрваца и тако се „заразио вирусом градње” торњева. До сада их је направио пет од различитих материјала и различите висине.

Једна од кула висока два и по метра смештена је у ћошку дневне собе. Дане које је провео варећи, понекад опечених прстију и закрвављених зеница, муке око склапања металне конструкције и набавке делова не може да заборави.

–Дуго се мени та визија мотала по глави, али нисам ником говорио. А онда сам пред кућу довезао сав материјал. Било је ту више стотина кила металних цеви и нико од укућана ме три дана није питао за шта ће ми. Е, онда ја нисам могао да издржим и рекао сам супрузи шта смерам. Морам признати да није била одушевљена – смеје се Ђорђевић.

Пријатељи су се нашли да помогну око налажења материјала, понекад и новца, али градњу, варење и припрему терена урадио је својим рукама. А кад је дошао дан постављања, у помоћ му је притекао син и његови пријатељи док се радознали комшилук окупио да види какво се то чудо монтира у дворишту Ђорђевића.

– Било је вруће тог дана. Нас петорица смо се баш мучили, јер смо успели да учврстимо основу, али када је требало да се монтира врх, кула је нагло почела да се нагиње. Сав сам се презнојио, јер сам се плашио да конструкција не падне на неког – прича Мишко.

Један од комшија, са цигаретом међу уснама, прокоментарисао је:

– Ма, видим ја да је то „Ајфелова кула”, јасно ми је, али објасни ти мени шта ће ти то?

– А шта ће теби цигаре? – упитао га је Милорад

– Па пушим.

– А што пушиш?

– Па, зависник сам.

– Е, па и ја сам зависан од торња – објаснио је Мишко.

За око је торањ запео чак и новинару једне шведске телевизије који је у Србији боравио у посети родитељима своје супруге. Био је изненађен оним што види у суседном дворишту, па је снимио прилог о чудном заљубљенику у конструкције. Тако се торањ нашао и на шведским ТВ екранима.

Иако су становници овог предграђа углавном навикли на кулу, понекад се намерници толико загледају у њу да изазову и судар.

– Пре неколико месеци један старији господин, возећи се, угледао је торањ и тако загледан ударио је у градски аутобус. Окупљенима је почео да прича како је за све крива „Ајфелова кула” – присећа се Миодраг.

Једна од великих Мишкових жеља је да посети „Град светлости” и уживо види Ајфелов торањ коме је посветио део живота. За сада се примирио са „градњом”, али није искључено да му се нешто мота по глави.