А баба се чешља

Гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић почео је са спровођењем сценарија најављеног крајем прошле године. Нерадо је, како се чини, али ипак одлучно, у два корака повећао референтну каматну стопу на 10,75 процената. И ту, како је такође обећао, неће стати. Инфлаторни и политички притисци су толико јаки да он нема друге. Мора да подиже основну камату, а тиме, индиректно, да поскупљује банкарске позајмице. Које морају да плате – а ко би други него привреда и грађани.

Привреда ће се мање задуживати, а то значи и ређе градити, отварати погоне и радна места, кресаће и поскупљивати пословну и производну активност. Са сваким новим, вишим процентом основне камате малаксаваће индустријска а тиме и укупна привредна активност.

Свикли да се задужују по било којој цени, грађани ће морати да се добро прерачунају и још једном поразмисле пре него што потпишу меницу са оним чувеним „признајем”. Проблем није само у папреним банкарским каматама већ и у ономе што се иза брда ваља – курсу динара као темпирној бомби. Нема зајма који није везан за девизну клаузулу. Са сваком паром обезвређеног динара преостали дуг расте.

Мада се НБС извукла из мењачких послова, не може јој бити свеједно, као што је било у четвртак 7. фебруара, шта се догађа на међубанкарском девизном тржишту. Као банка над банкама, са девизним резервама од око десет милијарди евра, мора да реагује надзирући односе понуде и тражње и да износи валуту када дође до осетнијих неравнотежа и скокова курса.

У таквим околностима, када привреда почиње да губи замах, баш онако како то раде последњих месеци велики, САД и ЕУ, да не би запали у рецесију, пале се све сигналне лампице. Систем покушава да економију најпре стабилизује, а потом да је покрене – напред. Смањују се камате, порези, подстичу извоз и запошљавање, стимулише штедња... све с циљем да се покрене производња, укупна привредна активност и – потрошња.

Наш редослед потеза је, нажалост, изнуђен и потпуно је обрнут. Одмах удри по потрошњи. Али, то у нашем случају има смисла и потребе, јер трошимо више него што имамо и стварамо.

Суштина ове приче, међутим, није у јадиковки над нашом злехудом економском судбином, већ у непостојању одлучне воље и жеље државе, оличене у актуелној влади, да се могући привредни суноврат заустави. Уместо тога, у телефонским седницама владе дају се овлашћења појединим министрима да отаљају доспеле уговорне послове, као што је то случај са РТБ-ом „Бор”.

Уместо да се упрегну у стварање што повољније политичке, системске и инвестиционе климе, не би ли и без споразума са ЕУ, а са њим и брже, кренули из свеколиког сиромаштва, завађени партијски актери се инате. Ко ће пре да закаже седницу владе или парламента. Дотле инфлација и камате расту, курс динара пада, берзански индекси бележе све ниже вредности, инвеститора ни на видику...

И док кућа гори, баба се чешља и прижељкује нове изборе. Они су постали наша судбина и покретач. Са сваком новом изборном рундом, због улагивања грађанима, расту плате, пензије, социјални издаци, стају болне привредне реформе, приватизација... Настаје права експлозија потрошње.

Шта се чека? Мај? Може ли мало брже? Изборно нестрпљење расте, а с њим и свраб прстију.