Туговање мајке Марије

Мердаре – Село Мердаре је насеље на које је вероватноизручено највише НАТО бомби током 1999. године. На њега су пале многобројне ракете, авионске и касетне бомбе...Тек недавно је истражен и, наводно, очишћен терен од остатака ових опасних убојних средстава.

Међу житељима овог малог места на прелазу из централне Србије ка Космету најтужнија је Марија Тошовић. На њену кућу, баш уочи Ускрса, пала је бомба из авиона НАТО-а, од које су страдали њен муж Божин и ћеркица Бојана. Ту у рушевинама куће остала је заувек мала Бојана, а њеног оца извукли су комшије и рођаци. Иако је давао знаке живота, помоћ лекара није могла да му се пружи, јер су бомбе и даље падале. Умро је испод једног подвожњака, где су га склонили.

Од многобројне деце страдале током бомбардовања у Србији, Бојана Тошовић је била најмлађа – имала је само 11 месеци. Није, дакле, дочекала ни први рођендан. Млад је био и њен отац – имао је тек 29 година.

Коме је сметала ова беба и да лиико од оних који су на мирно село и сеоске куће слали бомбе и ракете има бар грижу савести? Ово питање мора да постави свако ко овамо дође, ко поразговара са сељацима, ко има снагу да саслуша мајку Марију, која је и сама била тешко повређена. И ко види остатке порушених кућа и споменика погинулима на овдашњем гробљу.

И ове ускршње празнике Марија Тошовић је провела крај рушевина некадашње куће у којој је живела њена породица, надајући се срећној будућности и очекујући још једно дете. Ту је, као и последњих шест година, опет палила свеће својима: ћеркици Бојани и мужу Божину. Са симболичним именима, ово двоје недужних жртава, и после 16 година жива су рана у њеној души, кажемајка Марија, баш као и Христова.

– Десет година нисам имала снаге да одем на место наше несреће. А онда, пре шест година, на Ускрс, усудила сам се да ан том месту запалим свеће мојим најмилијима. То ме је повратило у живот. И од тада до данас сваки Ускрс проводим на том месту у сузама. Од наше куће остала је само гомила камења и земље, што моју тугу још појачава. Јесте, држава нам је саградила нову кућу, ја сам родила другу ћерку Анђелку, која је сада већ девојчица, али бол у души остаје – казује Марија Тошовић.

А изнад села Мердара је такозвани административни прелаз. Као и на свакој граници: полиција са обе стране, контрола путника, возила, терета...

Уместо порушених сеоских кућа у српском стилу, изграђене су нове, али другачије. Нова је и школа као и месна канцеларија где је Марија добила посао.

Нема, међутим, нигде никаквог обележја да се овде догодило невиђено зверство у ком су страдала и деца. Бар да има један камен са записом о томе, да се памти довека, да се не би поновило.

Д. Борисављевић