Опет та Уефа и опет исти ми

Последње упозорење Ивана Ћурковића, потпредседника Фудбалског савеза Србије, да Европска фудбалска унија (Уефа) „разматра могућност да избаци Србију, Хрватску и Црну Гору са европске сцене”, делује као једна од оних вести на које смо одавно огуглали. Ново је само то да су се двема земљама у којима су играчи последњих година у сенци хулигана придружили Црногорци. Једноставном претрагом на „Гуглу” може да се дође до недвосмисленог закључка ко су наши највећи „амбасадори” у том спорту: када се на енглеском језику укуцају три речи – „хулиган, Србија, фудбал” – добија се 225.000 текстова, што је неупоредиво више него кад се уместо „хулиган” упише већина презимена наших најбољих фудбалера (на пример, за „Коларов, Србија, фудбал” 140.000).

Да су хулигани јачи од државе, како неки тврде, најбоље се види и по томе што већ годинама у Савету за спречавање насиља и недоличног понашања у спорту седи малтене комплетан државни врх, на челу с премијером, а не види се никакав помак.

Кад год се догодила нека трагедија у фудбалу, најављивала се тотална офанзива, па тако и 2009. кад је преминуо француски навијач Брис Татон. Тадашњи председник Борис Тадић, одајући му пошту на Тргу Републике, истакао је и то да „закони и Устав налажу најоштрију, најодлучнију и бескомпромисну борбу против насиља и насилничких група” и да „нас насиље консеквентно води у фашизам”. После сусрета с председником Уефе Мишелом Платинијем, 2011, када смо добили ко зна који жути картон по реду, Тадић је најавио и да ће се коначно процесуирати хулигани. Платини је још тада, у Београду, упозоравао да Србију деле милиметри од избацивање из Европе.

После Тадића, иста обећања давали су и Ивица Дачић (у време док је био премијер такође дочекивао Платинија који је долазио с последњим упозорењем) и Александар Вучић, обојица као чланови Савета за борбу против насиља у спорту. Истовремено, у управама српских клубова су седеле, а неке још седе, истакнуте страначке личности (или људи од поверења водећих партија без којих се не доносе кључне одлуке), упорно апелујући на државу да искорени насиље у фудбалу. Сумњу у снагу институција појачавају и изјаве попут оних које су давали поједини тужиоци, тврдећи да се „све зна”! Пошто није тајна ко су они који ведре и облаче на нашим стадионима, намеће се закључак да мноштво нерешених случајева није случајност.

Ускоро, кад приватизација највећих клубова потисне у други план све фудбалске приче, вероватно ће и хулигани за тренутак пасти у заборав. Али, само да они који приватизацију најављују као боље сутра не забораве да она неће моћи да реши проблем насиља на спортским борилиштима.