Турска се спрема за изборе

Несвакидашњи догађаји обележавају улазак Турске у кампању за парламентарне изборе 7. јуна. Први је промоција исламистичког програма садашње власти, други је удар национализму, који се пажљиво негује још од времена оснивања Ататуркове републике пре близу стотину година.

У петак се у славној истанбулској Аја Софији – први пут после 85 година – чуло рецитовање куранских стихова. Величанствена византијска црква подигнута је у 6. веку, падом Цариграда 1453. претворена је у џамију, а после нестанка Османске империје је тридесетих година двадесетог века претворена у музеј.

Али откако је 2002. основана данас владајућа Партија правде и развоја (АКП), чују се захтеви да се Аја Софија поново претвори у џамију. Заменик турског премијера је 2013. изазвао оштре полемике изјавом да музеј изгледа „тужно”, али да се нада да ће се „ускоро поново смејати”.

Осмех је нагло нестао не само са лица активиста АКП и турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, главног промотора „пузеће исламизације”, већ и великог броја секуларних Турака поносних на Ататурков национализам.

Папа Фрањо је у Ватикану изјавио да су страдања 1,5 милиона Јермена ратне 1915. године представљала „први геноцид 20. века”, чиме је дирнуо у осињак. Турски званичници су побеснели, а Анкара је одмах повукла амбасадора из Ватикана. Као утеха остаје оцена генералног секретара УН, који сматра да је оно што се Јерменима десило пре једног века „ужасан злочин”, али не и геноцид.

Ови догађаји донекле су скренули пажњу од јунских избора, раскршћа на коме ће се одлучивати о консолидацији демократије или о све присутнијој ауторитарности Ердогана, „шефа” који је био на челу АКП-а и владе дуже од 11 година пре него што је августа прошле године постао председник.

Ердоган ништа не препушта случају. Тврди се да је мимо уставних овлашћења утицао да се на листи кандидата од 312 садашњих посланика АКП-а појави чак 185 нових имена, која му гарантују задржавање кључне позиције у политичком животу и очекивано изгласавање промена Устава које треба да ојачају председничку власт. На листу АКП-а ставио је зета, бившег министра унутрашњих послова, своје саветнике, адвокате и неке новинаре који су познати као „стенографи његовог величанства”.

Стара гарда, која је створила Ердогана и омогућила му три премијерска мандата, елиминисана је. Лидер АКП-а, Ахмет Давутоглу, изгубио је прилику да ојача свој тим. У политичкој култури Турске листе кандидата су важне јер наговештавају квалитет будућег парламента, атмосфере и политичке дебате. Откривају ко су фаворити партијских лидера.

У борби за гласове 50 милиона бирача трансфузији су прибегле и две најзначајније опозиционе странке: Републиканска народна партија, промотор секуларних вредности њеног оснивача Кемала Ататурка, и прокурдска Народна демократска партија, која је досад излазила само као листа независних кандидата.

Партија националног покрета, очекивано последња када је реч о прелажењу високо постављеног изборног цензуса од 10 одсто, махом је задржала старе страначке апаратчике.

Да ли ће промена више од половине посланика у 535-чланом парламенту утицати на бираче? Не. Прво зато што ниједна партијска листа не садржи позната имена која би привукла већу подршку и, друго, јер се бирачи по традицији опредељују према идеологијама партија и према њиховим лидерима.

После недавног усвајања закона који даје велика овлашћења ионако моћној полицији, опозиција страхује да свеобухватни Ердоганов диктат прети да Турску претвори у полицијску државу скројену по исламистичким принципима и да ће му избори послужити да заврши тај посао.

Критичари подсећају да се у Турској прогањају људи због „увреде” председника, што подразумева и јавно негодовање владином политиком. За само седам месеци 105 особа је оптужено за „увреду”, а још осам је ухапшено под сумњом да су то учинили, укључујући и девојчицу од 13 година.

Највећи део турских медија је под контролом државе, што председнику омогућава да се свакодневно појављује на радију, ТВ или у штампи. Затварају се интернет сајтови када министри оцене да угрожавају јавни ред. „Демократија је за нас воз из кога сиђете када дођете до циља”, цитира турски аналитичар Арзум Карасу речи које је Ердоган изговорио пре две деценије, да би на основу тога закључио: „Изгледа да се његов воз приближава циљу – Ердоганленду.”