Кад невоља сустигне маратонку

Наша државна рекордерка Оливера Јевтић после великих пехова који су је пратили на недовршеним припремама у Кенији вратила се у родно Ужице, одакле започиње још једну атлетску сезону. Пошто се планови нису испунили мораће у почетку да се задовољи краћим стазама док не постигне жељену кондицију, али искуство је барем на њеној страни.

– Ово у Кенији је било грозно јер сам остала чак и без пасоша, мада су ми припреме за ову годину потпуно поремећене. Сада кад сам се вратила тешко ми је јер нисам испунила циљ због којег сам отишла у ову афричку земљу – каже атлетичарка.

У разговору за „Магазин” каже да је већ неколико година ишла на базичне припреме у Кенију да би држала корак са њиховим маратонкама.

– На пола мојих припрема, које су веома добро текле, десила ми се не крађа већ пљачка.Ти крадљивци су некако ушли у моју собу док сам била на тренингу и узели све што им се допадало. Чак су у мој ранац од Олимпијског тима Србије спаковали лаптоп, камеру, два телефона са пуно података, торбицу са личном картом, пасошем, а било је и нешто мало кеша. Долазила је полиција, узела отиске и после неколико дана добила сам записник са којим сам могла да отпутујем до наше амбасаде у Најробију. Било је страшно, нисам знала шта да радим, да ли да се вратим одмах. Али како да се вратим без икаквих докумената? Срећом, мој тренер Славко Кузмановић је одмах сторнирао картице и телефоне и послао ми финансијску помоћ – истиче Оливера.
Овакви инциденти дешавали су јој се и раније, такође у истој земљи где се најчешће и припремала. Најтеже јој је било 2008. године, када због немира и грађанског рата није могла да се евакуише из Елдорета. Тада је било опасно бити у Кенији. Захваљујући тадашњем министру спољних послова Вуку Јеремићу и амбасади у Најробију успела је преко Танзаније да изађе из крваве Кеније, са тренерима Славком Кузмановићем и  Клаудијом из „Фила тима”.
Памти и ону ратну 1999. годину.

– Била сам у Атини на Купу шампиона. Ако сам се ове године осрамотила код крадљиваца у Кенији са кешом у Атини нисам. Те године Србија је била бомбардована, ништа није функционисало, а ја сам претходно победила на новогодишњој поноћној трци у Сао Силвестреу и освојила награду од десет хиљада долара. Мој менаџер Италијан Федерико Роса долетео је из Рима и уз једну богату вечеру коју је приредио за мене, мог тренера и председника Атлетског савеза Светозара Крстића предао ми новац. Али, нисам успела да га сачувам од атинских џепароша. Док сам пила капучино у неком кафићу мислим да ми је особље те кафанице испразнило торбицу до последњег долара. Одмах сам поподне тог дана трчала за репрезентацију и победила на пет хиљада метара. Успела сам да се „извадим” јер сам касније опет побеђивала у Сао Паулу и другим светским метрополама.

Када су погођене припреме, опрема, време… и гледаоци пред малим екранима помисле како је трчати маратон лако и једноставно. Али у њеној каријери скоро да није било лаких маратона.

– Спринтерима је допуштено да одустану, ухвате се само за мишић, ногу и сви га теше, а кад маратонац одустане онда је то пораз – каже Оливера сећајући се 2007. године када је први пут трчала Београдски маратон. Повредила се већ после неколико километара, негде око Славије, на низбрдици низ Немањину. И целу трку претрчала је храмајући. Успела је и тако малтене на „једној нози” да стигне прва на циљ са пристојна два сата и 35 минута. За њену каријеру вероватно би било боље да је одустала јер је дуго вукла ту повреду. Можда би и стала да је трка била на неком другом месту, али, признаје, није могла у Београду јер ју је публика током целе трке бодрила и храбрила да издржи.
Један од најтежих маратона био је и онај олимпијски, у Атини 2004. Старт је био на чувеном Маратонском пољу, а температура чак 40 степени. Најбоље су за тако тешке услове биле припремљене Јапанке. Њихови физиотерапеути снабдевали су их освежавајућим напицима, обавештавали их шта се дешава на стази и испред и иза њих. Са Оливером је био само њен тренер. После старта отишао је на тридесет пети километар, на падине Акропоља јер су обоје знали да ће се ту решавати трка.

– Ја сам се сналазила сама, узимала напитке који су ме чекали на столу окрепних станица који су кључали на високој температури. Ваљда ме је због њих и стомак заболео, чим је дошла низбрдица испред Атине нисам могла да се спустим. Спасао ме је један гледалац Грк од кога сам узела грчку заставу и везала се преко стомака и стигла као шеста на циљ, а имала сам медаљу на последња четири километра пред циљем – сећа се Оливера.

Наравно, било је у њеној каријери и прелепих тренутака због којих и даље тренира. Рецимо, јуниорско првенства света у Сиднеју 1996, када је у трци на пет хиљада метара освојила „сребро”, оборила државни рекорд и испунила норму за Олимпијске игре.

Памти добро прву победу на кросу Цинке Мулини, потом другу узастопну победу у Сао Паулу 2005, као и Гетеборг 1999, круну њене каријере, када је била првакиња Европе са европским рекордом на 10.000 метара за млађе сениорке. У Гетеборгу је 2006. ушла у историју српске атлетика као прва освајачица медаље за самосталну државу Србију. Том трком за незаборав и сребрном медаљом остварила је и национално признање као заслужни спортиста.
А када је почела? Оливера је атлетиком почела да се бави  у Основној школи „Андрија Ђуровић” у Ужицу. Углавном је побеђивала на кросевима, али играла је веома успешно и  рукомет, одбојку и кошарку. Одбојку је тренирала у ОК „Јединству”, али после победе на Кросу у Кошутњаку коначно се определила за атлетику. Томе су допринели и новински написи. Заправо, како признаје, надахнуто писање спортског новинара Радомира Јеремића – Пирија било је пресудно што је и данас ту где јесте. Он ју је називао „бисером српске атлетике” и „пупољком који  обећава”.

Са тренером Славком Кузмановићем, за кога има само речи хвале, сарађује још од 1990. године.

– Он је био уз мене и када су ме сви отписали и остављали. Ништа није случајно. Славко је био добар атлетичар, првак Балкана на десет хиљада метара, трчао је и у полумаратону, а тренирао га је чувени Фрањо Михалић – каже Оливера Јевтић.

Породица je није подржавала када je правила прве атлетске кораке, али када су стигла признања – све је било лакше. Отац Милорад и мајка Драгиња као пензионери узгајају малине. Са њима је и брат Драгољуб који има своју породицу, супругу Зорицу и сина Михајла. Сестра Виолета је у Београду са супругом Деском и ћеркама близнакињама Вањом и Сањом. Наравно, и Оливера размишља о заснивању породице и каже:

– Да сам у Атини освојила олимпијску медаљу одавно бих спринтерице окачила о клин. Заварала су ме велика такмичења. Кажем себи још само Гетербург, Барселона па и Европско првенство у Цириху... Сада озбиљно размишљам и о Светском првенству у Москви. Мислим да је веома важно да спортиста осети тренутак када је доста, али ја то очито нисам знала – критична је према себи атлетска шампионка.

Али зар није рано да се окаче патике о клин? Зреле спортске године, пуно искуства, а и бразилска клима јој одговара више него временски услови на другим меридијанима. А олимпијада у Рију није далеко. На то наша саговорница додаје:

– Мене у атлетици држи једино олимпијада у Рију. Али прво треба остварити олимпијску норму, а у Бразил ћу ићи само ако будем спремна, без обзира и на норму – као да обећава и себи и нама.

Најбоља српска маратонка није се селила, за родно Ужице је везује много лепих успомена. Везују је и терени за тренинге, Златибор, Торник , Чигота, Јелова Гора, па можда, каже, и она песма „Златиборе, питај Тару”, али једна од најлепших јој је она када се 1996. године вратила  из Сиднеја са сребрном медаљом и националним рекордима за јуниорке и сениорке.

– Због мене је био пун градски трг. Углавном се на Трг партизана излазило по декрету, али мене је тамо спонтано сачекало више од десет хиљада Ужичана. Била сам слављена и уважавана на сваком кораку, звецкали су кључеви од стана. У Ужицу сам још са жељом да напуним поново градски трг. Можда после Рија – верује српска маратонка

-----------------------------------------------------------

Сама себи купује авионске карте

Оливера Јевтић је у атлетици постигла скоро све, државна је рекордерка за јуниорке у дисциплинама 3.000, 5.000 и 10.000 метара, а за сениорке на 5.000, 10.000, у полумаратону и маратону. На Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године трчала је у два финала, на 5.000 и 10.000 метара, и оборила два државна рекорда.

Врло је везана и за Београдски маратон, где је имала пуно успеха.

– Веома сам поносна да сам остварила медаље и трајала када је било најтеже за време санкција, изолације и бомбардовања наше земље. Данас је то другачије, много боље, услови такође, сјајно је то што наши освајачи европских медаља данас на припреме иду безбрижно са својим тимом, али није поштено да ја са својим европским медаљама и нормама за велика међународна такмичења већ годинама сама плаћам авионске карте за припреме. Није популарно када спортиста кука на своју федерацију, али ја сам незадовољна радом данашњег Атлетског савеза Србије. Мислим да сам заслужила више поштовања јер сам више дала савезу него он мени.

– Све почасти и честитке Ивани Шпановић, Асмиру Колашинцу, Емиру Бекрићу, Татјани Јелачи, али њихове медаље не одсликавају право стање у српској атлетици – истиче Оливера Јевтић и закључује да атлетика данас у Србији има добре позиције само захваљујући селекцији коју је пре десет година спровео јуниорски селектор Ивица Мозек, али, нажалост, каже, такав нам селектор данас недостаје.

-----------------------------------------------------------

Не шета због Фејсбука

– После основне школе као редован ученик завршила сам средњу економску школу у Ужицу и после тога дипломирала на одсеку за међународни маркетинг на „Мегатренду” – каже о свом образовању „уз спорт”.

Последњих неколико година доста времена јој одузимају „Фејсбук” и „Твитер”, раније је више времена проводила у природи, планинарила, брала шумске плодове, нарочито је била искусна у тражењу и одабирању печурака. Сада више воли да их само спрема и једе. Обожава музику, воли да купује фирмирану гардеробу, и како истиче, не жали да плати ни за себе, али ни за поклон добрим пријатељима – искрена је Оливера.